VELIKO ISTRAŽIVANJE: Kako je propala i nestala banjalučka privreda?

Prihod ostvaren prodajom državnog kapitala navedenih banjalučkih preduzeća iznosi 1.371.366.862,90 KM, a u strukturi navedenog prihoda 96,2 odsto potiče od privatizacije 15 strateških preduzeća (1.319.468.961,90 KM), a 3,8 odsto (51.897.901,00 KM) od privatizacije 116 banjalučkih preduzeća od lokalnog značaja.

Prema podacima Odjeljenja za privredu Administrativne službe grada Banjaluka, evidentna je usporena dinamika privatizacije banjalučkih preduzeća. U protekle tri godine u rezultate procesa privatizacije mogu se svrstati samo efekti učešća šest banjalučkih preduzeća čijim je akcijama trgovano na Banjalučkoj berzi.

Pritom je ostvaren prihod od prodaje akcija šest banjalučkih preduzeća u ukupnom iznosu od 2.009.917,51 KM. Počev od 2010. godine, usvojeni planovi privatizacije Investiciono-razvojne banke (IRB) RS, sa stanovišta banjalučkih preduzeća, uglavnom nisu ostvareni, smatraju u Odjeljenu za privredu.

Paketi akcija neprivatizovanih banjalučkih preduzeća periodično se nude na berzi putem aukcija ili redovnog berzanskog trgovanja bez značajnijih rezultata, s obzirom na to da već duži niz godina vlada nezainteresovanost kupaca za kupovinu akcija i pored snižavanja cijena akcija, a takođe je evidentna i nezainteresovanost potencijalnih ulagača da putem ponavljanih licitacija stečajnih dužnika kupe imovinu preduzeća u stečaju.

Pojedina preduzeća su prodavana za nerealno niske iznose novca. Tako je, na primjer, “Vitaminka”, čiji je kapital procijenjen na 16,4 miliona KM, prodana za 250.000 KM; kapital “Fruktone” procijenjen je na 5,1 milion KM, a ona je prodana za 25.000 KM; “Mljekarska industrija” vrijedila je 7,2 miliona KM, a prodana je za 500.000 KM. Ništa bolje nije prošao ni “Čajavec – Sistemi upravljanja”, čiji je kapital procijenjen na 6,3 miliona KM, a “Čajavec” je prodan za 100.000 KM, dok je “Fabrika duvana” procijenjena na pet miliona KM, a prodana za tri miliona KM manje.

Nekadašnji gigant “Incel” zapošljavao je između 4.500 i 5.000 radnika, u zavisnosti od perioda, a sada, nakon privatizacije, u “Incelu” radi samo 30 radnika. Ponos Banjaluke i cijele Krajine, “Čajavec”, zapošljavao je oko 6.000 radnika, a danas, nakon privatizacije, koja je uglavnom završena stečajevima, radi samo “Mega trejd” sa sedam radnika.

Prije privatizacije u “Mljekari” je radilo 200 radnika, a nakon nje ostalo ih je svega 30. Da stvar bude gora, nedugo nakon privatizacije “Mljekara” je u potpunosti propala i danas u njoj ne radi nijedan radnik. U “Fruktoni” je prije privatizacije radilo 220 radnika, a sada ne radi niko. U “Fruktoni” se vodi dugotrajni stečaj u kojem radnici ne mogu da naplate ni zagarantovanih devet minimalnih plata.

Preduzeća koja se uzimaju kao primjer za dobru privatizaciju zapošljavaju znatno manji broj radnika. Tako je, na primjer, “Celex” prije privatizacije zapošljavao 420, a nakon nje 260 radnika. Fabrika obuće “Bosna” zapošljavala je oko 1.300 radnika, a sada “Bema” zapošljava gotovo isti broj radnika, ali je neznatan broj radnika koji su radili u “Bosni”.

Uvidom u bazu podataka o privatizaciji, na stranicama IRB RS (pravnog nasljednika Direkcije za privatizaciju), očigledno je da je stečaj preduzeća najčešća sudbina domaćih preduzeća.

Ekonomista Siniša Božić kaže da su rezultati privatizacije očigledni i da se svode na zanemariv finansijski efekat od privatizacije, postojanje brojnih afera u privatizaciji i nakon nje i stečaj kao dominantan način prestanka više stotina privrednih subjekata u čitavoj RS.

“Da li je banjalučka privreda propala? Na osnovu iznesenih podataka, rekao bih da jeste. Banjaluka živi od primanja administrativnih radnika, pomoći dijaspore, kredita i, zašto ne reći, korupcije. Skoro sva strateška preduzeća su završila u stečaju ili primaju direktne dotacije iz budžeta. Slikovito rečeno – nekada je bilo moguće proizvesti i prodati i takve komplikovane sklopove kao što su televizori, dijelovi za automobilsku ili vojnu industriju. Sada se mučimo s proizvodnjom obuće, odjeće i drugih jednostavnih artikala. Izuzetaka ima, ali oni ne mijenjaju opšti izrazito negativni trend”, rekao je Božić.

Zajedničke karakteristike privatizacije u svim bivšim jugoslovenskim zemljama, dodaje on, bile su gašenje privrednih djelatnosti privatizovanih preduzeća i preuzimanje privrednih subjekata radi kontrolisanja i eksploatisanja zemljišta na kojem su izgrađeni.

“To se dešavalo najviše u Hrvatskoj, BiH i naročito u Srbiji. Veoma je teško u nekoliko rečenica opisati sve negativne faktore koji su uticali na sistemsko propadanje privrede. Među njima su pogrešno ili neadekvatno činjenje ili nečinjenje državnog aparata, izrazita sistemska korupcija koja je postala pravilo, a ne izuzetak, intertnost građana u zaštiti sopstvenih prava”, smatra Božić.

Velka Odžaković, generalni sekretar Saveza sindikata RS, smatra da je privatizacija u RS bila pogubna za radnike, a i privredu koja je nakon privatizacije potpuno ugašena.

“Taj sindrom kriminalne privatizacije nije zaobišao ni Banjaluku. Zapravo tu je najviše i došao do izrašaja, imajući u vidu broj preduzeća i prostor koja su ti poslovni subjekti posjedovali. Mešetari koji su ‘kupovali’ državni kapital za mizernu cijenu su u stvari to radili s namjerom da dođu do atraktivnih lokacija, a ne da bi ostavili radnike i nastavili proizvodnju”, kaže Odžakovićeva.

U svemu tome se, dodaje ona, najnekorektnije ponašala država, koja je svoju imovinu krčmila kao da je Alajbegova slama, a ne generacijski radničkom mukom stvarano i stvoreno bogatstvo.

“Ovako smo osiromašili i državu i radnike i penzionere, uništili perspektivu budućim generacijama, a malobrojni probisvijeti su se obogatili da ni sami nisu svjesni šta ih je snašlo. Samo je pitanje na koje nema odgovora da li je to urađeno namjerno ili iz neznanja”, kaže Odžakovićeva.

Negativne posljedice

“Negativne posljedice privatizacije su višestruke – od uništene privrede, narušenog odnosa proizvodnih i radnika koji rade u javnom sektoru, otpuštenih i obespravljenih radnika, koji su postali ničija briga, do opšteg osiromašenja i besperspektivnosti mladih koji ne vide šansu da se mogu bilo gdje zaposliti i dostojanstveno živjeti od svog rada”, rekla je Velka Odžaković, generalni sekretar Saveza sindikata RS.

Investicioni fondovi

Investicioni fondovi su, tvrdi ekonomista Siniša Božić, pridobili najveće povjerenje građana u počecima privatizacije. Posredstvom PIF-ova uloženo je u preduzeća 57,11 odsto vaučera, a 26,48 odsto su građani uložili direktno u preduzeća. PIF-ovi su imali značajne kapitalne uloge u privatizovanim preduzećima.

“To znači da su mogli značajno da utiču na poslovnu politiku preduzeća, kroz direktno članstvo u organima upravljanja. Od početaka privatizacije, od oko 1.100 preduzeća, u preko 800 je pokrenut stečaj. PIF-ovi su obećavali početkom privatizacije ulaganja i restrukturiranje privrede. Od toga se ništa nije desilo. Dakle, investicioni fondovi, preciznije društva za upravljanje, snose znatan dio odgovornosti za propadanje privrede RS”, tvrdi Božić.

Rudi Čajevec: Od namjenske industrije do svadbenog salona

U res­to­ra­nu „Ča­ja­vec hol­din­ga“ u cen­tru Ba­nja­lu­ke po­čet­kom de­ve­de­se­tih sva­ko­ga da­na spre­mano je 7.000 obro­ka za ra­dni­ke ove naj­ve­će fir­me iz sas­ta­va na­mjen­ske in­dus­tri­je biv­še SFRJ. Pra­vi ap­surd pred­stav­lja či­nje­ni­ca da je od svih pre­du­ze­ća iz sas­ta­va „Ča­ja­v­ca“ sa­mo res­to­ran za­držao svo­ju na­mje­nu, s tom ra­zli­kom što se umjes­to za ra­dni­ke, obro­ci da­nas spre­ma­ju za sva­dbe i sa­hra­ne, ali 7.000 obro­ka ne bude spre­mljeno ni za ne­ko­li­ko mje­se­ci, a ka­mo­li sva­ko­dne­vno.

Ovi po­da­ci naj­sli­ko­vi­ti­je po­ka­zu­ju šta je os­ta­lo od ne­ka­daš­njeg po­no­sa, ne sa­mo Ba­nja­lu­ke, već i biv­še Ju­go­sla­vi­je, jer je u 35 pre­du­ze­ća u sas­ta­vu „Ča­ja­vec hol­din­ga“ po­čet­kom de­ve­des­tih ra­di­lo vi­še od 10.000 ra­dni­ka. Po­red onih u cen­tru Ba­nja­lu­ke, „Ča­ja­vec“ je imao svo­je proi­zvo­dne po­go­ne u Fo­či, Če­lin­cu, Ši­po­vu, La­kta­ši­ma, No­va­ko­vi­ći­ma, a je­dan ma­nji proi­zvo­dni po­gon bio je u Ro­go­zni­ci u Hrvat­skoj. Po­sli­je pri­va­ti­za­ci­je, proi­zvo­dnja je po­tpu­no za­mrla, ve­ći­na pre­du­ze­ća je za­vrši­la u ste­ča­ju, a u ha­la­ma i obje­kti­ma u ko­ji­ma su ne­ka­da bi­li proi­zvo­dni po­go­ni, da­nas se na­la­ze tržni cen­tri, pri­va­tni fa­kul­te­ti, sa­lo­ni na­mje­šta­ja, dis­ko­te­ke, sva­dbe­ni sa­lo­ni, ka­fa­ne, te­le­vi­zij­ski studiji…

Me­đu­tim, ono što pred­stav­lja još je­dan ap­surd, a uje­dno vje­ro­va­tno i naj­vjer­ni­ji po­ka­za­telj ko je od­go­vo­ran za su­no­vrat ovog ne­ka­daš­njeg gi­gan­ta jes­te či­nje­ni­ca da su u kru­gu „Ča­ja­v­ca“ da­nas smje­šte­na i sje­di­šta dvi­je po­li­ti­čke par­ti­je. Ta­mo gdje je ne­ka­da bi­la to­pla­na, pre­ko ko­je su se gri­ja­li po­go­ni s ne­ko­li­ko hi­lja­da ra­dni­ka, da­nas se na­la­zi sje­di­šte ba­nja­lu­čkog odbo­ra SDS-a, dok se u ne­ka­daš­njoj upra­vnoj zgra­di hol­din­ga skra­si­la stran­ka ko­joj je u osno­vi pro­gra­ma (još je­dan ap­surd) za­šti­ta ra­dni­čkih pra­va – So­ci­ja­lis­ti­čka par­ti­ja.

Biv­ši di­re­kto­ri „Ča­ja­v­ca“, ko­ji su na če­lu po­je­di­nih pre­du­ze­ća iz sas­ta­va hol­din­ga bi­li do po­čet­ka de­ve­de­se­tih, ka­žu da ih spo­pa­dne mu­ka sva­ki put ka­da pro­đu po­red fir­me u ko­joj su pro­ve­li ra­dni vi­jek i ka­da vi­de šta je os­ta­lo od fir­me ko­ja je go­diš­nje izvo­zi­la proi­zvo­de vri­je­dne de­se­ti­ne mi­li­ona do­la­ra. Je­dan od njih je Dra­go­van Pe­tro­vić, ko­ji je kraj ra­dnog vi­je­ka pro­veo na če­lu pre­du­ze­ća „Ča­ja­vec – Štampane ve­ze“. Pe­tro­vić objaš­nja­va da se na nje­nom mjes­tu da­nas na­la­zi sva­dbe­ni sa­lon „Ta­ma­ris“, is­ti­ču­ći da su „Štam­pa­ne ve­ze“ s moder­nom te­hno­lo­gi­jom ko­ju su po­sje­do­va­le i da­nas mo­gle da ra­de svoj po­sao.

“Na­ža­lost, ni­je bi­lo vo­lje, že­lje i zna­nja da se ‘Ča­ja­vec’ sa­ču­va i održi, ta­ko da je po­li­ti­ka do­pus­ti­la da se uni­šti po­nos biv­še na­mjen­ske in­dus­tri­je SFRJ. Po­se­bno pi­ta­nje je za­što je FBiH sa­ču­va­la svo­ju na­mjen­sku in­dus­tri­ju, dok je u RS po­tpu­no uni­šte­na”, ka­že Pe­tro­vić.

On objaš­nja­va da se na mjes­tu da­naš­njeg Uni­ver­zi­te­ta za po­slo­vne stu­di­je ne­ka­da na­la­zio In­sti­tut „Ča­ja­vca“, dok je u nas­tav­ku te zgra­de na tri spra­ta, gdje se da­nas na­la­ze sje­di­šta Bel te­le­vi­zi­je, El­ta te­le­vi­zi­je, kol-cen­tar i još niz, ugla­vnom, pri­va­tnih pre­du­ze­ća, ne­ka­da bio proi­zvo­dni po­gon „Pro­fe­si­onal­ne elek­tro­ni­ke“ ili po­pu­lar­ni­je „Pro­fe­si­ona­le“.

“‘Pro­fe­si­ona­la’ je bi­la ki­čma sis­te­ma, jer je u njoj ra­di­lo 5.000 ra­dni­ka, od če­ga naj­ma­nje 400 vi­so­koo­bra­zo­va­nih ka­dro­va. Proi­zvo­dnja je bi­la smje­šte­na i u nas­tav­ku zgra­de po­sli­je ‘Ta­ma­ri­sa’, ko­ja je da­nas po­tpu­no de­vas­ti­ra­na”, ka­že Pe­tro­vić.

On objaš­nja­va i da se na mjes­tu gdje je da­nas tržni cen­tar „Kon­zum“ ne­ka­da na­la­zio po­gon „Fel­me“, is­to kao i u naj­ve­ćoj proi­zvo­dnoj ha­li u kru­gu „Ča­ja­vca“, gdje je ne­da­vno otvo­re­na pro­da­vni­ca kom­pa­ni­je „Be­ko“. Pra­vi pa­ra­doks pred­stav­lja či­nje­ni­ca da je „Be­ko“ po­zna­ta mar­ka ku­ćan­skih apa­ra­ta, ko­je je, ka­ko tvrdi Pe­tro­vić, da je bi­lo vo­lje i zna­nja, i da­nas mo­gao da pra­vi „Ča­ja­vec“, umjes­to što se na tom mjes­tu na­la­zi trgo­vi­na stra­nih ku­ćan­skih apa­ra­ta.

Pe­tro­vić objaš­nja­va da se fir­ma „Ča­ja­vec – Pre­ci­zni liv“, ko­ja je svo­je­vre­me­no ima­la naj­mo­der­ni­ju te­hno­lo­gi­ju, i po­red „Štam­pa­nih ve­za“ bi­la je­dna od naj­pro­fi­ta­bil­ni­jih fir­mi u hol­dingu, da­nas na­la­zi brza po­šta „Euro ek­spres“, dok se po­red nje u ha­li u ko­joj je bi­lo ve­li­ko skla­di­šte „Ča­ja­vca“ da­nas na­la­zi tržni cen­tar „Vel­pro“.

On ka­že i da je ne­mo­gu­će ta­čno pro­ci­je­ni­ti vri­je­dnost pri­je­ra­tne imo­vi­ne „Ča­ja­v­ca“, is­ti­ču­ći da je po vo­lji po­li­ti­čkih mo­ćni­ka imo­vi­na ovog hol­din­ga pro­da­va­na po knji­go­vod­stve­noj, umjes­to po trži­šnoj vri­je­dnos­ti, či­me je pra­kti­čno omo­gu­će­no da se proi­zvo­dni po­go­dni pre­tvo­re u sva­dbe­ne sa­lo­ne i tržne cen­tre.

Biv­ši ra­dni­ci ovog gi­gan­ta pre­ko Ra­zvoj­ne or­ga­ni­za­ci­je sin­di­ka­ta – ROS „Ča­ja­vec“ prvu tu­žbu ko­jom su ospo­ri­li pri­va­ti­za­ci­ju pre­du­ze­ća i tra­ži­li da se za­bra­ni pro­me­to­va­nje imo­vi­nom i ka­pi­ta­lom „Ča­ja­vca“ po­dni­je­li su sa­da već da­le­ke 2001. go­di­ne, a prvo ro­či­šte po nji­ho­voj tu­žbi održa­no je po­sli­je pu­nih de­set go­di­na. Po­se­bno in­te­re­san­tno je da ni­je­dan advo­kat ni­je že­lio da zas­tu­pa sin­di­kal­ce u ovom spo­ru, iako su ra­dni­ci u tu­žbe­nom zah­tje­vu tra­ži­li na­kna­du šte­tu u vi­si­ni od 250 mi­li­ona ma­ra­ka. Tu­žbe­ni zah­tjev je i da­nas u la­di­ca­ma Okru­žnog pri­vre­dnog su­da u Ba­nja­lu­ci.

Po­red to­ga, in­te­re­san­tno je da je tu­žbu kao „glu­post“ ozna­čio prvi di­re­ktor Di­re­kci­je za pri­va­ti­za­ci­ju RS Bo­ri­slav Obra­do­vić, ko­ji je po­sli­je odlas­ka sa te fun­kci­je bio u upra­vnim or­ga­ni­ma, vje­ro­va­li ili ne, „Ča­ja­vec hol­din­ga“.

Pos­tu­pak re­vi­zi­je pri­va­ti­za­ci­je po zah­tje­vu Sin­di­ka­ta po­kre­nu­la je Ko­mi­si­ja za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je RS, ali taj pos­tu­pak je za­vršen kao i ve­ći­na os­ta­lih pre­dme­ta za ko­je je Ko­mi­si­ja ut­vrdi­la da pos­to­ji „osnov su­mnje“ da je pri­va­ti­za­ci­ja bi­la ne­za­ko­ni­ta. Ipak, sin­di­kal­ci su ta­da otvo­re­no re­kli da ne oče­ku­ju ni­ka­kve re­zul­ta­te od Ko­mi­si­je za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je, po­se­bno ka­da je na nje­no če­lo do­šao Sa­vo Še­va­lje­vić, ko­ga su ozna­či­li kao oso­bu ko­ja je pro­bi­la led za uni­šta­va­nje „Ča­ja­v­ca“, jer je kao ste­čaj­ni upra­vnik prvi li­kvi­di­rao je­dno od pre­du­ze­ća iz sis­te­ma „Ča­ja­vec“, kon­kre­tno „Fi­zi­čko-te­hni­čko obez­bje­đe­nje“ (FTO).

Be­len­za­da: „Ča­ja­vec“ ni­je pri­va­ti­zo­van, već uni­šten!

Pred­sje­dnik Kon­fe­de­ra­ci­je sin­di­ka­ta RS Obrad Be­len­za­da ka­že da „Ča­ja­vec“ ni­je pri­va­ti­zo­van, već uni­šten, is­ti­ču­ći da je ubi­je­đen da su poje­di­ne fir­me iz sis­te­ma „Ča­ja­vec“ i da­nas mo­gle da po­slu­ju, na­vo­de­ći kao pri­mjer „Ča­ja­vec – Pre­ci­zni liv“.

“Ta fir­ma je, ako se ne va­ram, gur­nu­ta u ste­čaj i ta­ko ‘pri­va­ti­zo­va­na’ da bi no­vi vla­snik te­hno­lo­gi­ju pre­se­lio u Za­pre­šić u Hrvat­skoj, gdje i da­nas ra­di. Naj­kra­će re­če­no, ni­je bi­lo po­li­ti­čke vo­lje i zna­nja da se ‘Ča­ja­vec’ sa­ču­va i za­to na ka­pi­je tog ne­ka­daš­njeg gi­gan­ta vi­še ne ula­zi ne­ko­li­ko hi­lja­da ra­dni­ka, već ne­ko­li­ko sto­ti­na ro­bo­va no­vih vla­sni­ka imo­vi­ne ‘Ča­ja­v­ca’”, ka­že Be­len­za­da.

Proi­zvo­dnja sa­mo u „He­mo­far­mu“!

Je­di­ni pri­mjer us­pje­šne pri­va­ti­za­ci­je ne­kog pre­du­ze­ća iz sis­te­ma „Ča­ja­vec“ u ko­jem ra­dni­ci i da­nas ra­de u proi­zvo­dnji je pre­du­ze­će „Čajavec – Sis­te­mi uprav­lja­nja“. Ovu fir­mu či­ji po­gon je bio smje­šten u No­va­ko­vi­ći­ma, po­red Ba­nja­lu­ke, ku­pio je srpsko-nje­ma­čki kon­cern „He­mo­farm“. U ne­ka­daš­njem po­go­nu „Ča­ja­vec – Sis­te­mi uprav­lja­nja“ da­nas se na­la­zi fa­bri­ka li­je­ko­va u ko­joj ra­di sko­ro 200 ra­dni­ka i ko­ja je je­dan od naj­ve­ćih izvo­zni­ka u Re­pu­bli­ci Srpskoj.

Uz tržni cen­tar iz­gra­dio i ho­tel!

Slo­bo­dan Ćur­čić, bi­je­ljin­ski pri­vre­dnik i vla­snik pre­du­ze­ća „Slo­bo­prom“, ko­ji je u pri­va­ti­za­ci­ji pos­tao vla­snik ne­ko­li­ko obje­ka­ta u kru­gu „Ča­ja­v­ca“ u cen­tru Ba­nja­lu­ke, ka­že da se mno­gi po­slo­vni po­te­zi pri­vre­dni­ka u RS po­gre­šno in­ter­tpre­ti­ra­ju i stav­lja­ju u kon­tek­st po­gre­šne pri­va­ti­za­ci­je i taj­ku­ni­za­ci­je.

“To­kom 2005, 2006. i 2007. go­di­ne ku­pio sam dio po­slo­vnog pros­to­ra pre­du­ze­ća ‘Ru­di Ča­ja­vec’ i na toj lo­ka­ci­ji iz­gra­dio tržni cen­tar u ko­me su zas­tu­plje­ni svi po­zna­ti trgo­vin­ski bren­do­vi. Iz­gra­dnja ho­te­la na­me­tnu­la se kao lo­gi­čna po­tre­ba”, ka­že Ćur­čić.

On na­gla­ša­va da je biv­ši gi­gant „Ru­di Ča­ja­vec“ svo­ju proi­zvo­dnju svo­je­vre­me­no or­ga­ni­zo­vao na de­se­ti­ne lo­ka­ci­ja u Ba­nja­lu­ci i oko­li­ni, da je na­kon pri­va­ti­za­ci­je ovaj biv­ši gi­gant imao 34 pra­vna slje­dbe­ni­ka, te da je da­nas de­pla­si­ra­no biv­še fa­bri­ke, ko­je su za­poš­lja­va­le po ne­koli­ko hi­lja­da ra­dni­ka, stav­lja­ti u kon­tek­st po­gre­šno izve­de­ne pri­va­ti­za­ci­je u RS. Ćur­čić ka­že da su sli­čnu su­dbi­nu u vri­je­me glo­ba­li­za­ci­je do­ži­vje­le broj­ne fa­bri­ke u Ita­li­ji i Aus­tri­ji, te da ni­ko od to­ga ni­je pra­vio po­se­ban pro­blem, pri­hva­ta­ju­ći taj pro­ces kao lo­gi­čan put ka­pi­ta­la i trži­šnog ra­zvo­ja. On is­ti­če da je ku­po­vi­nu po­slo­vnih i kan­ce­la­rij­skih pros­to­ra „Ru­di Ča­ja­v­ca“, kao što su to ra­di­li i dru­gi za­in­te­re­so­va­ni kup­ci, oba­vio u šest na­vra­ta to­kom tri go­di­ne, da je sve izve­de­no tran­spa­ren­tno i da po­sje­du­je šest va­li­dnih ku­po­pro­daj­nih ugo­vo­ra. Ćurčić ka­že da ga je ku­po­vi­na tog pros­to­ra uku­pno ko­šta­la oko 20 mi­li­ona KM.

On je u kru­gu „Ča­ja­v­ca“ otvo­rio i no­vi ho­tel „Je­le­na“, is­tog na­zi­va kao što je ho­tel ko­ji po­sje­du­je u Brčkom. Ka­pa­ci­tet ho­te­la sa če­ti­ri zvjez­di­ce je oko šez­de­set so­ba. In­ves­ti­rao je u ho­tel, tvrdi, oko 5.000.000 KM.

“U ra­ni­jim fa­za­ma iz­gra­dnje tržnog cen­tra omo­gu­ćio sam za­poš­lja­va­nje oko 200 ra­dni­ka. S otva­ra­njem ho­te­la, ta ci­fra se po­ve­ća­va uku­pno na 350 ra­dni­ka”, ka­že Ćur­čić.

Fruktona – Od Pep­si­ja do pri­vre­dnog gro­blja

Ka­da je Vi­je­će Okru­žnog su­da u Ba­nja­lu­ci kra­jem 2014. go­di­ne osu­di­lo Ne­de­ljka Po­po­vi­ća, Vi­to­mi­ra Đu­ki­ća i Slo­bo­da­na Žu­plja­ni­na na pet go­di­na i tri mje­se­ca za­tvo­ra zbog mal­ver­za­ci­ja pri­li­kom pri­va­ti­za­ci­je ba­nja­lu­čke Fa­bri­ke so­ko­va „Fru­kto­na“, či­ni­lo se da je na ovu afe­ru stav­lje­na ta­čka.

Me­đu­tim, bor­ba za „Fru­kto­nu“ do da­nas ne pres­ta­je, iako je već ta­da bi­lo ja­sno da će ova pri­va­ti­za­ci­ja za­vrši­ti kao i to­li­ke dru­ge u Republi­ci Srpskoj i Ba­nja­lu­ci – li­kvi­da­ci­jom pri­va­ti­zo­va­ne kom­pa­ni­je.

Po­po­vić, Đu­kić i Žu­plja­nin su za 10,5 mi­li­ona ma­ra­ka pro­da­li ze­mlji­šte i obje­kte „Fru­kto­ne“, iako je ono bi­lo pod hi­po­te­kom, i tim nov­cem su pla­ti­li ne­pos­to­je­ća i ne­dos­pje­la po­tra­ži­va­nja. S ob­zi­rom na to da je nad obje­kti­ma i ze­mlji­štem bi­la upi­sa­na hi­po­te­ka ra­di na­pla­te po­res­kog du­ga „Fru­kto­ne“ u ko­rist Po­res­ke upra­ve RS, pro­da­jom su one­mo­gu­ći­li na­pla­tu du­ga od 4,35 mi­li­ona ma­ra­ka.

Za taj iznos ošte­ćen je i bu­džet RS. Spor­no ze­mlji­šte je pro­da­to ta­ko što je Đu­kić krše­ći za­kon­ske pro­pi­se po­tpi­sao bri­sa­nje hi­po­te­ke. Ku­pac ne­po­kre­tnos­ti bi­lo je ba­nja­lu­čko pre­du­ze­će „In­te­rin­vest-Kre­is“, či­ji je di­re­ktor bio Žu­plja­nin.

Pri­va­ti­za­ci­ja „Fru­kto­ne“ po­či­nje po­lo­vi­nom 2003. go­di­ne, ka­da je 51 od­sto drža­vnog ka­pi­ta­la u ovoj kom­pa­ni­ji ot­ku­pio „Kre­is Tra­de In­dus­tri­ehan­del“ iz In­zbru­ka, či­ji je vla­snik Ne­de­ljko Po­po­vić. On je fir­mu pla­tio 25.000 ma­ra­ka, iako je nje­na knji­go­vod­stve­na vri­je­dnost u tom tre­nut­ku izno­si­la vi­še od pet mi­li­ona ma­ra­ka.

Po­po­vić je pre­uzeo oba­ve­zu da vra­ti 13 mi­li­ona KM du­go­va, ali to ni­je ura­dio. Pet go­di­na ka­sni­je, to­kom 2008. go­di­ne, Po­po­vić za­je­dno s vla­sni­kom „Vi­ta­min­ke“ Ili­jom Si­ro­vi­nom, ko­ji je vla­snik i švaj­car­ske fir­me „Kre­is In­dis­tri­ehan­del AG“, pro­da­je ze­mlji­šte na ko­jem je smje­šte­na fa­bri­ka Žu­plja­ni­nu i nje­go­vom „Kre­isu“.

Ba­zel­ski „Kre­is“ Ili­je Si­ro­vi­ne vla­snik je ba­nja­lu­čkog „Kre­isa“ Slo­bo­da­na Žu­plja­ni­na i ve­ćin­ski vla­snik „Vi­ta­min­ke“.

Ne­kre­tni­ne su pro­da­te za 10,5 mi­li­ona ma­ra­ka, a no­vac ni­ka­da ni­je le­gao na ra­ču­ne „Fru­kto­ne“, već na one Po­po­vi­će­vog „Kre­isa“. Knji­že­nje ze­mlji­šta iz­vrše­no je is­ti dan ka­da je obav­lje­na ku­po­pro­da­ja, što zna­či da ni­je ispo­što­van rok za žal­bu.

Skup­šti­na gra­da Ba­nja­lu­ke je u no­vem­bru 2009. go­di­ne pro­mi­je­ni­la re­gu­la­ci­oni plan i do­ni­je­la odlu­ku da se na tom ze­mlji­štu gra­de po­slo­vno-stam­be­ni obje­kti, a da se „Fru­kto­na“ se­li van gra­da.

U da­ljem to­ku pri­va­ti­za­ci­je no­vac, svih de­set mi­li­ona ma­ra­ka, išao je od je­dnog do dru­gog „Kre­isa“, ta­ko da su Si­ro­vi­na, Po­po­vić i Žu­plja­nin za­pra­vo ze­mlji­šte na kra­ju pro­da­li sa­mi se­bi. U me­đu­vre­me­nu je Po­res­ka upra­va RS ras­ki­nu­la s „Fru­kto­nom“ ugo­vor o re­pro­gra­mu oba­ve­za. Na­kon to­ga su „Fru­kto­ni“ is­klju­čni stru­ja, vo­da i te­le­fo­ni, a ra­dni­ci po­či­nju ge­ne­ral­ni štrajk.

“Po­dnio sam 21 kri­vi­čnu pri­ja­vu. Još sam 2004. go­di­ne go­vo­rio da će stra­na­čki me­na­dže­ri, či­ji je men­tal­ni sklop ve­li­či­ne in­dij­skog ora­ha, uni­šti­ti ba­nja­lu­čku pri­vre­du. To se na kra­ju i de­si­lo. Pri­va­ti­za­ci­ja, ko­ja je bez su­mnje bi­la kri­mi­nal­na, sa­mo je ta­čka na kra­ju ci­je­log tog pro­ce­sa. Ne mo­gu da shva­tim da pa­da­mo na ble­fo­vi­ma mul­ti­na­ci­onal­nih kom­pa­ni­ja. ‘Fru­kto­na’ je sis­tem­ski uni­šta­va­na od 1996. go­di­ne, pa do ste­ča­ja. Opre­ma je sta­ra 30-60 go­di­na. I ja tre­ba da je pro­dam. Ko­me? Ko će to da ku­pi? Ni­ko! Još ne­što: u „Fru­kto­ni“ ni­ko ni­je čist. Svi su lo­po­vi – od di­re­kto­ra do čis­ta­či­ce. Ko­ji god pa­pir da uzmeš – iz nje­ga vri­šti kri­mi­nal”, re­kao je ste­čaj­ni upra­vnik „Fru­kto­ne“ Du­šan Ko­va­če­vić.

„Fru­kto­na“ ima uku­pan dug po osno­vu in­di­rek­tnih po­re­za 4.117.094 KM, od če­ga se na osno­vni dug odno­si 2.225.094 KM, a na za­kon­sku za­te­znu ka­ma­tu iznos od 1.891.973 KM. Upra­va za in­di­rek­tno opo­re­zi­va­nje BiH je u pro­te­klih ne­ko­li­ko go­di­na is­ko­ris­ti­la sve za­kon­ske mo­gu­ćnos­ti da po­ku­ša na­pla­ti­ti dug „Fru­kto­ne“ – pro­da­la je odre­đe­ni broj auto­mo­bi­la i ma­ši­na u vla­sniš­tvu kom­pa­ni­je i je­dnim ma­njim di­je­lom na­pla­ti­la dio du­ga.

“Zbog če­ga je fir­ma do­šla u ste­čaj? Ko­je su po­slje­di­ce? I ka­ko to ri­je­ši­ti? To su tri pi­ta­nja na ko­ja ni­ko ne tra­ži od­go­vor. Sva pre­du­ze­ća ko­ja sam vo­dio u ste­ča­ju da­nas ra­de, osim ‘Fru­kto­ne’. A za­što ‘Fru­kto­na’ ne ra­di? Za­to što je sis­te­mat­ski uni­šte­na. To je pri­vre­dno gro­blje. I sad ja tre­ba da pre­kri­jem sve ono što je ne­ko ra­dio 20 go­di­na. To je ne­mo­gu­će. ‘Fru­kto­nu’ su uni­šti­li par­tij­ski me­na­dže­ri, ko­ji ni­su zna­li po­sao. I sve su stran­ke u to­me učes­tvo­va­le. Ne­ma tu po­zi­ci­je i opo­zi­ci­je. Svi su kri­vi. ‘Fru­kto­na’ će bi­ti li­kvi­di­ra­na, tu ne­ma su­mnje. Ni­ko ni­je ula­gao u no­vu te­hno­lo­gi­ju i ‘Fru­kto­na’ je bi­la go­di­na­ma ne­kon­ku­ren­tna na trži­štu. Ne mo­že­te s opre­mom ko­ja je sta­ra 30 ili 60 go­di­na da pos­to­ji­te na trži­štu. ‘Fru­kto­na’ se na­la­zi na se­dam-osam du­nu­ma, a pri­va­tna fir­ma iz Teš­nja na 500 kva­dra­ta, pa pu­ni du­plo vi­še bo­ca od ‘Fru­kto­ne’! Trži­šte di­kti­ra sve, a me­na­dže­ri to ni­su shva­ta­li”, sma­tra Ko­va­če­vić.

Ra­dni­ci

„Fru­kto­na“ je pri­je pri­va­ti­za­ci­je za­poš­lja­va­la 220 ra­dni­ka. Da­nas u njoj ne ra­di ni­ko. Ra­dni­ci po­ku­ša­va­ju već go­di­na­ma da os­tva­re svo­ja pra­va, ali be­zus­pje­šno. Pred­sje­dnik Sin­di­kal­ne or­ga­ni­za­ci­je „Fru­kto­ne“ Lju­bo­mir Kre­čar re­kao je da iz­vje­štaj Ko­mi­si­je za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je ni­je ot­krio mno­go ne­pra­vil­nos­ti.

“Ima njih još. Ovo je do­ka­za­lo da smo bi­li u pra­vu ka­da smo o to­me go­vo­ri­li. Ova vlast, kao i ona ka­da je ‘Fru­kto­na’ pri­va­ti­zo­va­na, kao sve in­sti­tu­ci­je sis­te­ma ima­le su ma­će­hin­ski odnos pre­ma ovoj kom­pa­ni­ji. To­kom 2005. go­di­ne sam po­slao pi­sme­ni do­pis Po­res­koj upra­vi RS, di­re­kto­ru In­spe­kci­je, gla­vnom re­pu­bli­čkom in­spe­kto­ru i Mi­nis­tar­stvu fi­nan­si­ja RS da se pro­vje­ri po­slo­va­nje ‘Fru­kto­ne’. Do da­nas ni­ko ni­je re­ago­vao, ni­ti sam do­bio bi­lo ka­kav od­go­vor. Ni­ti ću ga ika­da do­bi­ti”, tvrdi Kre­čar.

Kre­di­tno op­te­re­će­nje

Eko­nom­ski ana­li­ti­čar Si­ni­ša Bo­žić ka­že da je osno­vni pro­blem što kon­tro­la pri­va­ti­za­ci­je „Fru­kto­ne“ ni­je vrše­na kon­ti­nu­ira­no i ka­da joj je bi­lo vri­je­me.

“Ve­li­ko je pi­ta­nje da li od re­vi­zi­je ima ko­ris­ti. Ne­lo­gi­čno je da ‘Fru­kto­na’ sa­mo go­di­nu da­na od pri­va­ti­za­ci­je bu­de kre­di­tno op­te­re­će­na sa 8,7 mi­li­ona KM, iako je to su­pro­tno Ugo­vo­ru o pri­va­ti­za­ci­ji. Ako je ‘Fru­kto­ni’ tre­bao kre­dit i ako je on do­bi­jen stav­lja­njem pod hi­po­te­ku fa­bri­ke, za­što je on­da ‘Fru­kto­na’ uop­šte pri­va­ti­zo­va­na”, pi­ta se Bo­žić.

Ko se o mlijeko opeče, taj i u „Mljekaru“ duva

Ba­nja­lu­čka „Mlje­ka­ra“ osno­va­na je 1956. go­di­ne. Bi­la je u sas­ta­vu Po­ljo­pri­vre­dnog kom­bi­na­ta „Mla­den Sto­ja­no­vić“ Gra­di­ška, a za­tim dio pre­hram­be­nog gi­gan­ta AIPK Bo­san­ska Kra­ji­na.

Kra­jem 2004. go­di­ne ovo ba­nja­lu­čko pre­du­ze­će je pri­va­ti­zo­va­no – drža­vni ka­pi­tal od 66 od­sto je pro­dan su­bo­ti­čkoj „Mle­ka­ri“ za 500.000 KM, uz oba­ve­zu ula­ga­nja od 13 mi­li­ona KM, po­ve­ća­va­nje proi­zvo­dnje, za­drža­va­nje ra­dni­ka i pre­te­žne dje­la­tnos­ti. Oba­ve­za Vla­de RS je bi­la da otpi­še, odno­sno kon­ver­tu­je dug „Mlje­ka­re“ u akci­je, što je to­kom 2007. go­di­ne i uči­nje­no.

Ve­ćin­ski vla­snik je na­kon pri­va­ti­za­ci­je zna­čaj­no sma­njio ot­kup mli­je­ka od do­ma­ćih ko­ope­ra­na­ta, ali je po­čeo s uvo­zom mli­je­ka od beo­grad­skog „Imle­ka“.

Da stvar bu­de ap­sur­dni­ja, vla­snik „Imle­ka“ je is­ti kao i vla­snik su­bo­ti­čke „Mle­ka­re“ – „Da­nu­be Fo­ods Gro­up“. Ova­kva po­slo­vna po­li­ti­ka ba­nja­lu­čke „Mlje­ka­re“ iza­zva­la je ve­li­ke gu­bit­ke kod ko­ope­ra­na­ta, ko­ji su do ta­da snab­di­je­va­li „Mlje­ka­ru“ si­ro­vim mli­je­kom. Umjes­to oba­ve­ze in­ves­ti­ra­nja, ve­ćin­ski vla­snik je kra­jem 2006. go­di­ne ku­pio „Mli­je­ko­pro­dukt“ iz Ko­zar­ske Du­bi­ce, mlje­ka­ru s naj­ve­ćim trži­šnim udje­lom u BiH.

Na­kon to­ga je ve­ćin­ski vla­snik za­hti­je­vao od Vla­de RS, odno­sno od Sa­vje­ta za pri­va­ti­za­ci­ju, da mu se pri­zna akvi­zi­ci­ja du­bi­čkog „Mli­je­ko­pro­du­kta“ i da se ba­nja­lu­čka „Mlje­ka­ra“ iz­mjes­ti u Li­jev­če po­lje. Vla­da RS prvi zah­tjev ni­je pri­hva­ti­la, ali dru­gi jes­te.

Za pola godina gubitak 437 hiljade

Re­zul­ta­ti po­slo­va­nja ba­nja­lu­čke „Mlje­ka­re“ u pos­tpri­va­ti­za­ci­onom pe­ri­odu bi­li su ka­tas­tro­fal­ni. Od 2004. go­di­ne do 2010. go­di­ne aku­mu­li­ra­no je 12 mi­li­ona KM gu­bi­ta­ka, što za­je­dno s ra­ni­jih osam mi­li­ona KM na kra­ju 2010. go­di­ne izno­si 20 mi­li­ona KM uku­pnog gu­bit­ka. Aku­mu­li­ra­ni gu­bi­tak na kra­ju 2014. go­di­ne izno­sio je 24.112.831 KM.

U po­lu­go­diš­njem fi­nan­sij­skom iz­vje­šta­ju za ovu go­di­nu taj gu­bi­tak je po­ve­ćan za 437.339. Dru­gim ri­je­či­ma, aku­mu­li­ra­ni gu­bi­tak „Mlje­ka­re“ na kra­ju ju­na ove go­di­ne izno­si 24.550.170 KM. Pri­hod „Mlje­ka­re“ je u 2004. go­di­ni bio 5,5 mi­li­ona KM, a u 2010. go­di­ni tek 500.000 ma­ra­ka.

“Ve­ćin­ski vla­snik je po­ku­ša­vao u dva na­vra­ta da sma­nji ka­pi­tal pre­du­ze­ća, na ime po­kri­ća gu­bi­ta­ka. Na­kon to­ga je htio da do­ka­pi­ta­li­zu­je ‘Mlje­ka­ru’, či­me bi po­ve­ćao svoj vla­sni­čki udio na šte­tu ma­lih akci­ona­ra. Ko­mi­si­ja za har­ti­je od vri­je­dnos­ti RS je oba pu­ta ove zah­tje­ve odba­ci­la, pod­sje­ća­ju­ći ve­ćin­skog vla­sni­ka na nei­spu­nje­nu oba­ve­zu in­ves­ti­ra­nja”, pri­sje­ća se eko­nom­ski ana­li­ti­čar Si­ni­ša Bo­žić ove afe­re.

„Mlje­ka­ra“ je u sep­tem­bru 2010. go­di­ne otvo­ri­la no­vi po­gon i dis­tri­bu­ti­vni cen­tar u Ale­ksan­drov­cu. Na­jav­lje­na je proi­zvo­dnja od 50 to­na mli­je­ka dne­vno i za­poš­lja­va­nje 40 ra­dni­ka. Po­la go­di­ne ka­sni­je svi ra­dni­ci su otpu­šte­ni, a proi­zvo­dnja je uga­še­na. U me­đu­vre­me­nu je grad Ba­nja­lu­ka re­gu­la­ci­onim pla­nom pre­dvi­dio na lo­ka­ci­ji sje­di­šta „Mlje­ka­re“ iz­gra­dnju „mo­der­nog ho­tel­sko-kon­gre­snog cen­tra sa svim sa­vre­me­nim sa­drža­ji­ma i kom­pa­ti­bil­nim fun­kci­ja­ma.

U „Mlje­ka­ri“ je pri­je pri­va­ti­za­ci­je ra­di­lo 200 ra­dni­ka, a na­kon nje u ovoj fa­bri­ci os­ta­lo je sve­ga njih 30. Da stvar bu­de go­ra, „Mlje­ka­ra“ je ne­du­go na­kon pri­va­ti­za­ci­je pro­pa­la i da­nas u njoj ne ra­di ni­je­dan ra­dnik. Ne­ka­daš­nji ra­dnik ba­nja­lu­čke „Mlje­ka­re“ Jo­vi­ca Je­li­sa­vac ka­že da je ova fa­bri­ka do ra­ta ra­di­la odli­čno, ali da su on­da nas­tu­pi­li pro­ble­mi.

“‘Mlje­ka­ra’ je po­sli­je ra­ta ra­di­la sve sla­bi­je i sla­bi­je. Kon­ku­ren­ci­ja u vi­du pri­va­tnih mlje­ka­ra je bi­la sve ja­ča i ve­ća. Ka­da je na red do­šla pri­va­ti­za­ci­ja, prvo su nam re­kli da će nas ku­pi­ti ne­ka kom­pa­ni­ja iz Va­ra­ždi­na, pa na­kon to­ga Su­bo­ti­ca. Ni­ka­kve pa­pi­re ni­smo mo­gli da vi­di­mo. I on­da je do­šao ‘I­mlek’ i za­vršio taj pri­va­ti­za­ci­oni po­sao. Dvi­je go­di­ne smo ra­di­li, a po­sli­je to­ga su opet po­če­le pri­če o pro­da­ji i 31. ja­nu­ara 2008. go­di­ne su nam u po­la če­ti­ri uju­tro re­kli da nam je to po­slje­dnji dan na po­slu. Odra­di­li smo tu smje­nu, raz­du­ži­li sve i pre­da­li mla­dim mom­ci­ma ko­ji su na­vo­dno bi­li pri­mlje­ni u Du­bi­ci”, pri­ča Je­li­sa­vac.

On do­da­je da je njih 30 pre­os­ta­lih ra­dni­ka do­bi­lo pris­toj­ne ot­pre­mni­ne i da su im no­vi vla­sni­ci po­ve­za­li staž. Bi­la je to za vla­sni­ke ma­la ci­je­na da se u ja­vnos­ti ne bi di­za­la pra­ši­na oko de­fi­ni­ti­vnog ga­še­nja je­dnog od naj­po­zna­ti­jih ba­nja­lu­čkih pre­du­ze­ća.

“Ve­ći­na ra­dni­ka ‘Mlje­ka­re’ se po­sli­je to­ga pri­ja­vi­la na bi­ro i mno­gi od njih ni do da­nas ni­su na­šli no­vi po­sao”, tvrdi Je­li­sa­vac uz kon­sta­ta­ci­ju da je “sve za­vrše­no na ne­vje­ro­va­tan na­čin”.

“Go­vo­ri­li su ta­da da se u Ale­ksan­drov­cu pra­vi sa­vre­me­na mlje­ka­ra, ali su od ta­moš­njih ka­pa­ci­te­ta ko­ris­ti­li sa­mo hla­dnja­če. Ra­dni­ci su se ne­du­go na­kon otva­ra­nja tog po­go­na po­no­vo vra­ti­li u Ba­nja­lu­ku, ko­ja je na uža­san na­čin os­ta­la bez svo­je mlje­ka­re”, is­ta­kao je Je­li­sa­vac.

Otpa­dne vo­de

Jo­vi­ca Je­li­sa­vac ka­že da je bi­lo mno­go pri­ča o to­me za­što po­gon u Ale­ksan­drov­cu ni­je fun­kci­oni­sao, od elek­tri­čne ener­gi­je do otpa­dnih vo­da.

“Čuo sam ta­da da po­gon ne mo­že da ra­di za­to što ni­je pos­to­jao na­čin odla­ga­nja otpa­dnih vo­da. Va­ljda je tre­ba­lo da zna­ju ka­ko i šta da ra­de pri­je ne­go što su pra­vi­li taj po­gon, ali to se iz­gle­da ni­je de­si­lo. Mo­ra­li su zna­ti šta sve tre­ba je­dnoj fa­bri­ci. Du­ša me bo­li ka­da sve to vi­dim sa­da, jer je ba­nja­lu­čka ‘Mlje­ka­ra’ svo­je­vre­me­no bi­la pri­vre­dni gi­gant, a sa­da je to za­par­lo­že­ni plac na ko­jem ras­te sa­mo ko­rov”, sma­tra Je­li­sa­vac.

Su­dbi­na ze­mlji­šta

Re­gu­la­ci­onim pla­nom za dio na­se­lja Ro­su­lje, ta­čni­je Mal­tu, na lo­ka­ci­ji gdje je bi­la ba­nja­lu­čka „Mlje­ka­ra“ pre­dvi­đe­na je iz­gra­dnja mo­der­nog ho­tel­sko-kon­gre­snog cen­tra sa svim sa­vre­me­nim sa­drža­ji­ma i kom­pa­ti­bil­nim fun­kci­ja­ma. Obje­kat „Mlje­ka­re“ na­la­zi se u obu­hva­tu Iz­mje­ne Re­gu­la­ci­onog pla­na „Cen­tar – Ale­ja“ ko­ji je usvo­jen 2005. go­di­ne. Pre­dme­tnim plan­skim aktom ovaj lo­ka­li­tet je tre­ti­ran kao pos­to­je­ći pri­vre­dni kom­pleks. Me­đu­tim, Pri­je­dlo­gom re­vi­zi­je re­gu­la­ci­onog pla­na za ovaj lo­ka­li­tet pla­ni­ra­ne su ve­će iz­mje­ne i tran­sfor­ma­ci­je pros­to­ra. Re­vi­zi­ja re­gu­la­ci­onog pla­na do­ne­se­na je is­te go­di­ne ka­da je „Mlje­ka­ra“ u Ba­nja­lu­ci za­tvo­ri­la vra­ta za svo­je ra­dni­ke.

“Kris­tal” po­lo­mljen u pa­ram­par­čad

Osno­vno drža­vno sta­klar­sko pre­du­ze­će “Kris­tal” iz Ba­nja­lu­ke pri­je ra­ta je bi­lo je­dno na naj­ve­ćih pre­du­ze­ća u toj oblas­ti. U ni­zu pres­ti­žnih po­slo­vnih obje­ka­ta ko­je su pos­ta­kli­li ra­dni­ci “Kris­ta­la” na­la­ze se i ho­tel “Ju­go­sla­vi­ja” i Sa­va cen­tar u Beo­gra­du i broj­ni dru­gi obje­kti ši­rom biv­še zajedni­čke drža­ve. Pri­ča o pri­va­ti­za­ci­ji “Kris­ta­la” pred­stav­lja kla­si­čnu pri­va­ti­za­ci­onu pri­ču u ko­joj no­vo­pe­če­ni vla­sni­ci prvo uni­šte osno­vnu djelatnost pre­du­ze­ća, ra­dni­ke os­ta­ve bez po­sla i po­tom po­la­ko krčme mi­li­on­sku imo­vi­nu pre­du­ze­ća.

To pre­du­ze­će, ko­je je ne­ka­da ima­lo čak 460 za­po­sle­nih, oda­vno se ne ba­vi osno­vnim za­ni­ma­njem, ne­ma za­po­sle­nih sta­kla­ra, a pri­ho­de ko­ji završa­va­ju u dže­po­vi­ma i na ra­ču­ni­ma no­vih vla­sni­ka i no­vo­pe­če­nih bi­zni­sme­na os­tva­ru­je od iznaj­mlji­va­nja pre­os­ta­log po­slo­vnog pros­to­ra.

“Kris­tal” je pri­va­ti­zo­van 2002. go­di­ne, a pa­ket drža­vnih akci­ja ku­pio je du­go­go­diš­nji di­re­ktor Stam­be­ne za­dru­ge Ba­nja­lu­ka Mi­le Ma­dža­rić. Početna ci­je­na 24,36 od­sto akci­ja izno­si­la je 1.720.086 ma­ra­ka, a Ma­dža­rić ih se do­ko­pao za tri pu­ta ma­nji iznos, odno­sno za 610.086 KM, od če­ga je po­lo­žio 52.100 KM u go­to­vi­ni, a pre­os­ta­lih 557.986 KM pla­tio je sta­rom de­vi­znom šte­dnjom, ko­ja se na crnom trži­štu ku­po­va­la za tre­ći­nu nje­ne no­mi­nal­ne vri­je­dnos­ti.

Ka­ko su Ma­dža­ri­će­ve akci­je za­vrši­le u vla­sniš­tvu la­kta­škog bi­zni­sme­na Bu­di­mi­ra Stan­ko­vi­ća pra­kti­čno je ne­mo­gu­će sa­zna­ti, a pre­ma zva­ni­čnim po­da­ci­ma Ba­nja­lu­čke ber­ze, naj­ve­ći broj akci­ja po­sli­je Stan­ko­vi­će­ve fir­me “Du­kat”, ta­čno 23,01 od­sto, ima Jo­vo Stu­par, po­tom Gor­da­na Antešević 15,16 od­sto, za­tim Pen­zij­ski re­zer­vni fond RS 8,1 od­sto, Fond za res­ti­tu­ci­ju če­ti­ri od­sto i pri­va­tno pre­du­ze­će “Trio-tra­de” 3,6 od­sto.

Ovo pre­du­ze­će go­to­vo de­set go­di­na ni­je pos­ta­kli­lo ni­je­dan pro­zor, a od oko 120 za­po­sle­nih, ko­li­ko je ra­di­lo u pre­du­ze­ću pri­je pri­va­ti­za­ci­je, os­ta­la je sve­ga ne­ko­li­ci­na za­po­sle­nih. U po­slje­dnjem re­vi­zor­skom iz­vje­šta­ju o po­slo­va­nju ovog pre­du­ze­ća, onom iz 2010. go­di­ne, na­vo­di se da “Kris­tal” ima de­vet za­po­sle­nih.

Ba­nja­lu­čka ber­za je u ne­ko­li­ko na­vra­ta blo­ki­ra­la trgo­va­nje akci­ja­ma “Kris­ta­la” zbog ne­dos­tav­lja­nja fi­nan­sij­skih iz­vje­šta­ja. Po­slje­dnja odlu­ka ko­jom je blo­ki­ra­no trgo­va­nje akci­ja­ma ovog pre­du­ze­ća, ta­čni­je ko­jom je pro­du­že­na odlu­ka o blo­ka­di, do­ne­se­na je kra­jem ma­ja ove go­di­ne. Kao i u ve­ći­ni os­ta­lih pri­va­ti­zo­va­nih pre­du­ze­ća, imo­vi­na je na vol­še­ban na­čin za­vrši­la u pri­va­tnom vla­sniš­tvu ili je op­te­re­će­na hi­po­te­kom.

Janjoš i Stupar dižu kredite

Naj­vre­dni­ji obje­kat “Kris­ta­la”, onaj u ba­nja­lu­čkom na­se­lju Der­vi­ši, gdje je bi­lo sje­di­šte ovog pre­du­ze­ća, ne­ko­li­ko pu­ta je uknji­žen kao za­lo­žno pra­vo. Prvi put je to ura­đe­no 11. ju­la 2007. go­di­ne u ko­rist NLB Ra­zvoj­ne ban­ke ra­di “obez­bje­đe­nja nov­ča­nog po­tra­ži­va­nja od Vo­ji­sla­va Ja­njo­ša po ugo­vo­ru o du­go­ro­čnom kre­di­tu na rok od 120 mje­se­ci i u izno­su od 380.000 KM”. Vo­ji­slav Ja­njoš je u tom tre­nut­ku bio vla­snik 14,83 od­sto akci­ja “Kris­ta­la”, a ka­sni­je su nje­go­ve akci­je pre­šle u ru­ke Gor­da­ne An­te­še­vić. Is­to­ga da­na ka­da i Ja­njoš, kre­dit u NLB Ra­zvoj­noj ban­ci na is­ti rok od 120 mje­se­ci, ali u izno­su od 520.000 KM po­di­gao je i Jo­vo Stu­par, vla­snik 23 od­sto akci­ja “Kris­ta­la”.

Ipak, 900.000 KM ko­je su po­di­gli Ja­njoš i Stu­par je ni­šta u odno­su na šest mi­li­ona KM ko­li­ko je Hypo Al­pe Adria ban­ka u fe­bru­aru 2008. godine odo­bri­la pre­du­ze­ću “Du­kat”. Ga­ran­ci­ja za sve na­bro­ja­ne kre­di­te je hi­po­te­ka na obje­kat “Kris­ta­la” u Der­vi­ši­ma. Ono što je po­se­bno interesan­tno ka­da je ri­ječ o po­me­nu­tom obje­ktu je či­nje­ni­ca da je grad Ba­nja­lu­ka pro­mi­je­nio re­gu­la­ci­oni plan i fi­nan­si­rao iz­gra­dnju mos­ta u nje­go­voj ne­po­sre­dnoj bli­zi­ni. Ta grad­ska “in­ves­ti­ci­ja” po­slu­ži­la je no­vim vla­sni­ci­ma “Kris­ta­la”, kon­kre­tno Bu­di­mi­ru Stan­ko­vi­ću, da s kompanijom “Del­ta” 2008. go­di­ne sklo­pi ugo­vor o za­ku­pu i iznaj­mi obje­kat po­me­nu­toj kom­pa­ni­ji za nje­no cen­tral­no skla­di­šte, a mje­se­čna ki­ri­ja izno­si­la je ne­vje­ro­va­tnih 60.000 ma­ra­ka.

Zo­ra Ši­ni­ko­vić, je­dan u ni­zu ra­zo­ča­ra­nih biv­ših ra­dni­ka “Kris­ta­la”, ka­že da ovo pre­du­ze­će pred­stav­lja naj­bo­lji pri­mjer na­ka­ra­dne i po ra­dni­ke po­gu­bne pri­va­ti­za­ci­je. Ona ka­že da je za­je­dno s po­koj­nim mu­žem go­di­na­ma ra­di­la u “Kris­ta­lu”, is­ti­ču­ći da je pri­je ra­ta ovo pre­du­ze­će zapošljavalo čak 460 ra­dni­ka, dok je pred pri­va­ti­za­ci­ju u nje­mu ra­di­lo 124 ra­dni­ka.

“Ni­ko ne zna ka­ko je Mi­le Ma­dža­rić ta­čno ku­pio akci­je ‘Kris­ta­la’, a ci­je­la tran­sa­kci­ja na­vo­dno je obav­lje­na na ne­ka­kvoj li­ci­ta­ci­ji u Tre­bi­nju. Niko ne zna ni ka­ko je ka­sni­je Bu­di­mir Stan­ko­vić pos­tao ve­ćin­ski vla­snik, ali se zna da ni­je­dan sta­ri ra­dnik ‘Kris­ta­la’ vi­še ne ra­di u toj fir­mi. Ja sam fir­mu na­pus­ti­la 2001. go­di­ne, a moj muž, kao i ve­ći­na os­ta­lih ra­dni­ka, pro­gla­šen je te­hno­lo­škim vi­škom i otpu­šten odmah po­sli­je privatizaci­je, a ve­ći­na su bi­li de­mo­bi­li­sa­ni bor­ci. Ra­dni­ci su ima­li ve­li­ki broj akci­ja ‘Kris­ta­la’, ali, ko­li­ko ja znam, ni­ko od ra­dni­ka, odno­sno od ma­lih akci­ona­ra, ni­ka­da ni­je po­zvan na bi­lo ka­kvu Skup­šti­nu akci­ona­ra, ni­ti je imao bi­lo ka­kvu ko­rist od akci­ja, jer ni­ka­da ni­ko­me ni­je is­pla­ćen ni­je­dan fe­ning di­vi­den­de. Naš obje­kat je ka­sni­je iz­dat ‘Del­ti’ u za­kup za na­vo­dno ogro­mnu ki­ri­ju, ali ni­ko od biv­ših ra­dni­ka ni­je vi­dio od to­ga nika­kve vaj­de”, ka­že Ši­ni­ko­vi­će­va.

Stam­be­na za­dru­ga

Stam­be­na za­dru­ga Ba­nja­lu­ka pred­stav­lja je­dan od naj­spe­ci­fi­čni­jih pri­mje­ra “pre­tvor­be” vla­sniš­tva po­sli­je ko­je se ne zna ni ko pi­je, ni ko pla­ća. Ova us­ta­no­va ne­ka­da je ima­la ne­ko­li­ko de­se­ti­na za­po­sle­nih da bi se po­sli­je “sta­tu­snih pro­mje­na” taj broj sveo na sve­ga tro­je za­po­sle­nih od ko­jih je je­dan du­go­go­diš­nji di­re­ktor Stam­be­ne za­dru­ge Mi­lo­rad Ma­dža­rić, ko­ji je otac prvog kup­ca drža­vnih akci­ja u “Kris­ta­lu” Mi­le Ma­dža­ri­ća.

Mi­lo­rad Ma­dža­rić objaš­nja­va da ova us­ta­no­va ni­je pri­va­ti­zo­va­na, jer ni­je ni­ka­da bi­la u drža­vnom vla­sniš­tvu, po­što su nje­ni vla­sni­ci bi­li za­dru­ga­ri, odno­sno nje­ni osni­va­či, me­đu ko­ji­ma su, po­red broj­nih pra­vnih i fi­zi­čkih li­ca, bi­li i ne­ka­daš­nji ra­dni­ci ove us­ta­no­ve. On pri­zna­je da sa­da u Za­dru­zi ima sve­ga tro­je za­po­sle­nih, is­ti­ču­ći da su pre­os­ta­li ra­dni­ci, odno­sno za­dru­ga­ri, iz­gu­bi­li in­te­res za da­ljim učes­tvo­va­njem u ra­du Za­dru­ge čim su do­bi­li sta­no­ve ko­ji su iz­gra­đi­va­ni za­je­dni­čkim sred­stvi­ma.

“Mi smo ima­li odre­đe­nu ulo­gu to­kom pri­va­ti­za­ci­je drža­vnih sta­no­va, jer smo iz­da­va­li pot­vrde o sta­nar­skom pra­vu lju­di­ma či­je fir­me su svojevreme­no pre­ko Stam­be­ne za­dru­ge ku­po­va­le sta­no­ve za svo­je ra­dni­ke. Stam­be­na za­dru­ga i da­lje po­slu­je i u sa­ra­dnji sa dru­gim in­ves­ti­to­ri­ma iz­gra­di­mo oko de­se­tak sta­no­va go­diš­nje”, ka­že Ma­dža­rić.

Od „Cvje­ća­ra“ os­tao sa­mo ko­rov

Uko­li­ko ba­nja­lu­čki Okru­žni pri­vre­dni sud do­ne­se pre­su­du po ko­joj se ni­šta­vnim pro­gla­ša­va­ju ugo­vo­ri u ku­po­pro­da­ji ze­mlji­šta u Vrba­nji, ko­ji su za­klju­če­ni izme­đu kom­pa­ni­je „Cvje­ćar“ i nje­nog vla­sni­ka Jo­va­na Vi­do­vi­ća, ra­dni­ci ove kom­pa­ni­je će do­bi­ti je­dnu od mno­gih bi­ta­ka ko­ju vo­ju­ju ot­ka­ko je ovo pre­du­ze­će pri­va­ti­zo­va­no.

Cilj je, či­ni se, bio oči­gle­dan – ku­pi­ti „Cvje­ćar“, gur­nu­ti ga u ste­čaj, a on­da pri­svo­ji­ti ogro­mno ze­mlji­šte.

„Cvje­ćar“ je pri­va­ti­zo­van 2002. go­di­ne, a naj­ve­ći dio akci­ja ta­da je ku­pio Da­vor Da­mja­no­vić (sin po­zna­ti­jeg Pan­te­li­je Da­mja­no­vi­ća, ko­ji je pre­uzeo RK „Beo­gra­đan­ka“ u ba­nja­lu­čkoj Go­spod­skoj uli­ci). Ubrzo na­kon to­ga „Cvje­ćar“ je pro­dao sa­lon u Ba­ti­nom pro­la­zu u cen­tru Ba­nja­lu­ke; sa­lon je pro­dat Vje­ko­sla­vu Ča­vi­ću, ne­su­đe­nom ze­tu Pan­te­li­je Da­mja­no­vi­ća, za mi­nor­nih 204.000 ma­ra­ka. Ugo­vor je po­tpi­san 30. de­cem­bra 2004. go­di­ne, a kao di­re­ktor „Cvje­ća­ra“ u tom tre­nut­ku se po­jav­lju­je De­si­mir Da­mja­no­vić, ro­đe­ni brat Pan­te­li­je Da­mja­no­vi­ća. I dru­gi ma­lo­pro­daj­ni obje­kat „Cvje­ća­ra“, onaj kod ho­te­la „Pa­las“, oti­šao je Da­mja­no­vi­ći­ma, ali ovaj put u za­kup i to Mir­ja­ni Da­mja­no­vić, De­si­mi­ro­voj su­pru­zi.

Na li­ci­ta­ci­ji, održa­noj 18. okto­bra 2002. go­di­ne u Do­bo­ju, po­nu­đe­no je 30 od­sto drža­vnog ka­pi­ta­la „Cvje­ća­ra“ po po­če­tnoj ci­je­ni od 793.508 KM. S ob­zi­rom na to da uče­sni­ci ni­su is­ta­kli po­nu­du po po­če­tnoj ci­je­ni, održa­na je spe­ci­jal­na li­ci­ta­ci­ja, odno­sno do­šlo je do sni­že­nja ci­je­ne drža­vnog ka­pi­ta­la u odno­su na po­če­tnu ci­je­nu. Ko­mi­si­ja je na iznos od 583.508 KM ut­vrdi­la mi­ni­mal­nu ci­je­nu od 193.508 i stan­dard sni­že­nja ci­je­ne od 8.000 KM. Naj­bo­lju po­nu­du dao je Da­vor Da­mja­no­vić i 30 od­sto „Cvje­ća­ra“ ku­pio je za 215.508 KM. Me­đu­tim, is­te te go­di­ne naj­ve­ći akci­onar „Cvje­ća­ra“ pos­ta­je kon­tro­ver­zni ba­nja­lu­čki bi­zni­smen Jo­van Vi­do­vić.

“Drža­va je pro­da­la svoj dio ‘Cvje­ća­ra’ i to je ku­pio Da­vor Da­mja­no­vić. On ni­je uspio da po­kre­ne proi­zvo­dnju i svoj pa­ket akci­ja je po­nu­dio na ber­zi. Ja sam ih ku­pio. Na­sli­je­dio sam 1,2 mi­li­ona ma­ra­ka du­go­va­nja. U ugo­vo­ru je sta­ja­lo da fir­ma ide u ste­čaj uko­li­ko ne uspi­jem da u odre­đe­nom ro­ku vra­tim taj dug. Što se na kon­cu i de­si­lo”, ka­že Vi­do­vić.

Skup­šti­na akci­ona­ra „Cvje­ća­ra“ je, do­da­je on, odlu­či­la da pro­da ze­mlju i Vi­do­vić je od svo­je fir­me u ste­ča­ju ku­pio oko 90 du­nu­ma po­ljo­pri­vre­dnog ze­mlji­šta u Vrba­nji za 1,28 mi­li­ona ma­ra­ka. Ta ze­mlja je uknji­že­na u ka­tas­tar, a po­tom je pro­mi­je­njen i re­gu­la­ci­oni plan i tu tre­ba da se gra­de, tvrdi Vi­do­vić, stam­be­ne je­di­ni­ce sa ško­lom, vrti­ćem, mar­ke­tom…

“Pra­vo­bra­ni­lac Slo­bo­dan Ra­dulj je od Re­pu­bli­čke upra­ve za ge­odet­ske i imo­vin­sko-pra­vne po­slo­ve tra­žio da se ispi­ta ka­ko je to ze­mlji­šte pre­šlo na me­ne. Oni su ut­vrdi­li da je sve bi­lo is­pra­vno. Pra­vo­bra­ni­laš­tvo se po­tom ža­li­lo dru­gos­te­pe­nom or­ga­nu, ali su iz­gu­bi­li. Po­tom su tra­ži­li 50.000 ma­ra­ka da ne po­kre­nu upra­vni spor. Odbio sam i oni su ga po­kre­nu­li. Us­ta­vni sud je prvos­te­pe­no sve ri­je­šio po­no­vo u mo­ju ko­rist, oni su se ža­li­li i sa­da je pre­dmet opet na dru­gos­te­pe­nom pos­tup­ku i vje­ro­va­tno će bi­ti po­no­vo pre­su­đe­no u mo­ju ko­rist. No­vac za ze­mlji­šte ‘Cvje­ća­ra’ je upla­ćen na ra­čun te fir­me, a on­da je, ko­li­ko znam, di­re­ktor ‘Cvje­ća­ra’ is­pla­tio ra­dni­ke, do­bav­lja­če i pre­os­ta­le oba­ve­ze”, re­kao je Vi­do­vić.

Biv­ša pred­sje­dni­ca Sin­di­ka­ta ra­dni­ka „Cvje­ća­ra“ Lju­ba Mrđen ka­že da te pa­re ni­ka­da ni­su le­gle na ra­čun „Cvje­ća­ra“. Ili ih, do­da­je, ra­dni­ci ni­ka­da ni­su vi­dje­li.

“Ako su te pa­re upla­će­ne na ra­čun, pos­tav­lja se pi­ta­nje gdje su? Ka­ko je mo­gu­će da ih ne­ma na ra­ču­nu? ‘Cvje­ćar’ je do­bro ra­dio do 2000. go­di­ne, ali ta­da su po­če­li pro­ble­mi, jer smo po­če­li da gu­bi­mo i po­slo­ve na ten­de­ri­ma. Če­ka­li smo obe­ća­ne po­slo­ve, ali je je­dan po je­dan pre­uzi­mao sve sna­žni­ji ‘Ta­ma­ris’. Pri­je pri­va­ti­za­ci­je u ‘Cvje­ća­ru’ je ra­di­lo 88 ra­dni­ka. Da­nas ne ra­di ni­je­dan. ‘Cvje­ćar’ je imao tra­kto­re, sa­mo­ho­dne ko­si­li­ce, ka­mi­one, na­bav­lje­na su pu­tni­čka vo­zi­la, ro­vo­ko­pa­či, hi­dra­uli­čni bul­do­že­ri. Go­di­ne 1998. ku­pljen je spe­ci­jal­ni ford s ljes­tva­ma, a dvi­je go­di­ne na­kon to­ga 12 ma­njih ra­dnih po­ljo­pri­vre­dnih ma­ši­na i alat­ki. Da­nas to­ga ne­ma. Sve je pro­da­to, a na ra­čun ‘Cvje­ća­ra’ ni­je upla­će­na ni­je­dna mar­ka, kao što ni­je upla­će­na ni za pro­da­ju ze­mlji­šta u Vrba­nji”, ka­že Mrđe­no­va.

Gra­do­na­čel­nik Ba­nja­lu­ke Slo­bo­dan Ga­vra­no­vić re­kao je da je grad u sud­skom spo­ru s vla­sni­kom „Cvje­ća­ra“ Jo­va­nom Vi­do­vi­ćem zbog ze­mlji­šta ove kom­pa­ni­je.

“Za­te­kao sam ta­kvo sta­nje ka­da sam pre­uzeo du­žnost gra­do­na­čel­ni­ka. Mi smo u sud­skom spo­ru s Vi­do­vi­ćem, jer že­li­mo da nam se to ze­mlji­šte vra­ti. To je is­ti slu­čaj kao i sa ze­mlji­štem Po­ljo­pri­vre­dne ško­le. Tu već pos­to­ji pre­su­da i oče­ku­je­mo da Re­pu­bli­čka upra­va za ge­odet­ske i imo­vin­sko-pra­vne po­slo­ve us­ko­ro za­vrši svoj dio po­sla. Vje­ru­jem da is­ta su­dbi­na če­ka i ze­mlji­šte ko­je je ku­pio Vi­do­vić”, re­kao je Ga­vra­no­vić.

Se­kre­tar Okru­žnog pri­vre­dnog su­da u Ba­nja­lu­ci Dra­gan Ko­jić pot­vrđu­je da je kod ovog su­da u to­ku par­ni­čni pos­tu­pak izme­đu gra­da i Vi­do­vi­ća.

“Pos­tu­pak se vo­di ra­di ut­vrđi­va­nja ni­šta­vos­ti ugo­vo­ra o ku­po­pro­da­ji ne­po­kre­tnos­ti, ko­ji su za­klju­če­ni izme­đu ‘Cvje­ća­ra’ kao pro­dav­ca i Jo­va­na Vi­do­vi­ća kao kup­ca. Uz pos­tu­pak je pre­dlo­že­na i pri­vre­me­na mje­ra obez­bje­đe­nja ko­jom se Vi­do­vi­ću za­bra­nju­je ra­spo­la­ga­nje i op­te­re­će­nje ne­po­kre­tnos­ti ko­je su pre­dmet spo­ra”, is­ta­kao je Ko­jić.

I pra­vo­bra­ni­lac Slo­bo­dan Ra­dulj sma­tra da ze­mlji­šte „Cvje­ća­ra“ tre­ba da se vra­ti gra­du. Ra­dulj ka­že da Pra­vo­bra­ni­laš­tvo RS či­ni sve da sud­ski tu ze­mlju upi­še u vla­sniš­tvo gra­da.

“To je pri­je bi­la druš­tve­na svo­ji­na i kao ta­kva je da­ta ‘Cvje­ća­ru’ na ko­ri­šte­nje. Ali, Za­ko­nom o do­pu­ni Za­ko­na o pri­va­ti­za­ci­ji drža­vnog ka­pi­ta­la u pre­du­ze­ći­ma, ko­ji je usvo­jen 2009. go­di­ne, tre­ba iden­ti­fi­ko­va­ti ze­mlji­šte ispod obje­kta i ze­mlji­šte ko­je je ne­op­ho­dno za re­do­vnu upo­tre­bu obje­kta. To je po­ljo­pri­vre­dno ze­mlji­šte i kao ta­kvo pri­pa­da gra­du. Bi­je­mo bit­ku da to i os­tva­ri­mo”, is­ta­kao je Ra­dulj.

Pre­pis ze­mlje

Go­di­nu da­na na­kon što je pre­uzeo „Cvje­ćar“ Jo­van Vi­do­vić je na svo­je ime pre­pi­sao ze­mlji­šte u Vrba­nji, o če­mu svje­do­če po­da­ci Re­pu­bli­čke upra­ve za ge­odet­ske i imo­vin­sko-pra­vne po­slo­ve. Je­dnu par­ce­lu Vi­do­vić je ku­pio 20. de­cem­bra 2007. go­di­ne, a dru­ge dvi­je 25. mar­ta 2009. i 16. ja­nu­ara 2009. go­di­ne. Vi­do­vić pre­ma sud­skim pre­su­da­ma ra­dni­ci­ma du­gu­je 54.000 ma­ra­ka, bez ka­ma­ta, na ime za­os­ta­lih pla­ta, do­pri­no­sa i to­plih obro­ka. Ta­ko­đe, „Cvje­ćar“ ima 127.787 ma­ra­ka po­tra­ži­va­nja, a me­đu po­tra­ži­oci­ma su, po­red ra­dni­ka, i „Elek­tro­kra­ji­na“, grad Ba­nja­lu­ka, Poreska upra­va RS, Fond PIO RS, FZO RS, „M:tel“.

Iz­mje­na re­gu­la­ci­onog pla­na

Upra­vni odbor „Cvje­ća­ra“ je 13. ju­la 2006. go­di­ne do­nio odlu­ku o zah­tje­vu za iz­mje­nu Re­gu­la­ci­onog pla­na. Odlu­ka je upu­će­na Odje­lje­nju za pros­tor­no ure­đe­nje gra­da Ba­nja­lu­ka. UO „Cvje­ća­ra“ je tra­žio da se izmi­je­ni re­gu­la­ci­oni plan za ze­mlji­šte u Vrba­nji i da ono od po­ljo­pri­vre­dnog pos­ta­ne – gra­đe­vin­sko.

Tu­žbe ra­dni­ka

Otpu­šte­ni ra­dni­ci „Cvje­ća­ra“ tu­ži­li su Vi­do­vi­ća i „Cvje­ćar“ i naj­ve­ći dio tih tu­žbi ra­dni­ci su do­bi­li. Sa­da, pre­ma ri­je­či­ma Lju­be Mrđen, os­ta­je da se ra­dni­ci­ma is­pla­ti go­to­vo 50.000 ma­ra­ka na ime pla­ta i do­pri­no­sa. Ra­dni­ci „Cvje­ća­ra“ su u dva na­vra­ta pi­sa­li Mi­lo­ra­du Do­di­ku, 2006. i 2013. godi­ne, ali ni­su do­bi­li ni­ka­kav od­go­vor. Mrđe­no­va je 22. mar­ta 2006. go­di­ne po­dni­je­la zah­tjev za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je, ali re­vi­zi­ja ni­ka­da ni­je sa­či­nje­na. Grad Ba­nja­lu­ka je 28. de­cem­bra 2012. go­di­ne pre­ko Pra­vo­bra­ni­laš­tva RS po­dni­je­li tu­žbu pro­tiv „Cvje­ća­ra“.

“Jelšingrad”: Tona čelika po glavi radnika

Naj­ve­ći obim proi­zvo­dnje od 12.600 to­na če­li­čnih odli­va­ka ba­nja­lu­čka Li­vni­ca če­li­ka “Jel­šin­grad” ima­la je 1984. go­di­ne. Da­nas, 31 go­di­nu ka­sni­je, Li­vni­ca če­li­ka “Jel­šin­grad” mje­se­čno izli­je ot­pri­li­ke 120 to­na če­li­ka, odno­sno 1.440 to­na go­diš­nje. Dru­gim ri­je­či­ma, da­naš­nji obim proi­zvo­dnje Li­vni­ce če­li­ka pred­stav­lja 11 od­sto proi­zvo­dnje iz 1984. go­di­ne.

Li­vni­ca če­li­ka “Jel­šin­grad” osno­va­na je 1936. go­di­ne. Go­di­nu da­na ka­sni­je iz­gra­đe­ni su svi proi­zvo­dni i pra­te­ći obje­kti i in­sta­li­ra­na je kom­ple­tna opre­ma za proi­zvo­dnju odli­va­ka i ra­znih ma­ši­na. Od ta­da se “Jel­šin­grad” ra­zvi­jao u dvi­je dje­la­tnos­ti: li­var­stvo i ma­ši­no­gra­dnja.

U Dru­gom svjet­skom ra­tu ra­zo­re­ni su i uni­šte­ni svi obje­kti i pos­tro­je­nja “Jel­šin­gra­da”, ali je ubrzo, go­di­nu da­na na­kon za­vršet­ka ra­ta, obnov­ljen i ta­da je pre­šao u drža­vno vla­sniš­tvo. Do 1964. go­di­ne li­vni­ca je bi­la uni­ver­zal­na za že­lje­zo, če­lik i obo­je­ne me­ta­le i ta­da je odlu­če­no da se po­sve­ti sa­mo li­ve­nju če­li­čnih odli­va­ka.

Re­kon­stru­kci­ja i mo­der­ni­za­ci­ja Li­vni­ce če­li­ka za go­diš­nji ka­pa­ci­tet od 16.000 to­na če­li­čnih odli­va­ka za­vrše­na je 1982. go­di­ne, da bi dvi­je go­di­ne ka­sni­je bio dos­ti­gnut naj­ve­ći obim proi­zvo­dnje od 12.600 to­na če­li­čnih odli­va­ka. Od te go­di­ne obim proi­zvo­dnje pa­da da bi u pe­ri­odu od 1991. do 1995. go­di­ne proi­zvo­dnja pa­la na 500 to­na go­diš­nje. Na­kon to­ga proi­zvo­dnja se pos­te­pe­no po­ve­ća­va i u 2005. go­di­ni dos­ti­gnut je ni­vo proi­zvo­dnje od 2.326 to­na, da bi u 2007. go­di­ni proi­zve­li 4.225 to­na če­li­čnih odli­va­ka.

Li­vni­ca če­li­ka “Jel­šin­grad” pri­va­ti­zo­va­na je 1. ju­na 2005. go­di­ne – ku­pio ju je slo­ve­na­čki “Li­var” iz Ivan­čne Go­ri­ce, ko­ji je naj­ve­ći po­je­di­na­čni vla­snik sa 43,03 od­sto ka­pi­ta­la.

Pri­je pri­va­ti­za­ci­je u Li­vni­ci je bi­lo za­po­sle­no bli­zu 380 ra­dni­ka (pri­je ra­ta 1.500), a da­nas ih je 225. Ru­ko­vo­di­lac proi­zvo­dno-te­hni­čkog se­kto­ra Lju­bin­ka Bo­gda­nić ka­že da Li­vni­ca ne­ma du­ga pre­ma za­po­sle­ni­ma i da se pla­te, to­pli obrok i pre­voz re­do­vno is­pla­ću­ju.

“Od no­vem­bra pro­šle go­di­ne do­šlo je do pa­da ci­je­na naf­te, što se ne­ga­ti­vno odra­zi­lo i na na­šu proi­zvo­dnju. Za prvih de­vet mje­se­ci 2014. go­di­ne pre­du­ze­će je po­slo­va­lo sa do­bit­kom. Ali, ne­pla­ni­ra­no smo se od okto­bra pro­šle go­di­ne su­oči­li s naj­ve­ćim pro­ble­mom, a to je ne­dos­ta­tak po­sla. U no­vem­bru je pre­du­ze­će ra­di­lo sa­mo sa 50 od­sto proi­zvo­dnih ka­pa­ci­te­ta, a ta­ko i da­nas ra­di”, re­kla je Lju­bin­ka Bo­gda­nić.

Ku­pac za ko­ga su, do­da­je, naj­vi­še ra­di­li, vi­še od 50 od­sto proi­zvo­dnje i pro­da­je u ovoj go­di­ni, ni­je ni­šta na­ru­čio. Čak je, ka­že Bo­gda­ni­će­va, ne­ke na­ru­džbe za no­vem­bar i de­cem­bar 2014. go­di­ne ot­ka­zao.

“Pad ci­je­na naf­te se ne­ga­ti­vno odra­zio na po­traž­nju za na­šim proi­zvo­di­ma, bu­du­ći da proi­zvo­di­mo i di­je­lo­ve za naf­tne pla­tfor­me. I to je osno­vni ra­zlog zbog če­ga se pre­du­ze­će na­la­zi u ovoj si­tu­aci­ji, odno­sno zbog če­ga os­tva­ru­je pri­hod ko­ji ni­je do­vo­ljan da po­kri­je sve oba­ve­ze i te­ku­će i re­pro­gra­mi­ra­ne oba­ve­ze”, is­ti­če Bo­gda­ni­će­va.

Svi kup­ci, do­da­je ona, na­ru­ču­ju ro­bu sa­mo za te­ku­će po­tre­be, ali ne i za skla­di­šte, pa ta­ko Upra­va Li­vni­ce ne zna da li će već slje­de­ćeg mje­se­ca ima­ti po­sao i u ko­jem obi­mu.

“Ve­li­ki pro­blem nam pred­stav­lja i sta­ro pos­tro­je­nje. To je me­ha­ni­zam ko­ji de­ce­ni­ja­ma ni­je mi­je­njan. Ta­ko­đe, u Ba­nja­lu­ci ne pos­to­je ško­le ili fa­kul­te­ti ko­ji ško­lu­ju ka­dar ko­ji je na­ma po­tre­ban. Kod nas ra­de pe­ka­ri i me­sa­ri, ko­je vre­me­nom pre­kva­li­fi­ku­je­mo u li­va­re. No­vi kup­ci te­ško do­la­ze na ovaj pros­tor, jer su­mnja­nju u ov­daš­nji am­bi­jent. Ugla­vnom se osla­nja­mo na sta­re kup­ce”, do­da­la je Lju­bin­ka Bo­gda­nić.

Li­vni­ca je u 2014. go­di­ni po­slo­va­la sa do­bi­ti od 4.414.971 ma­ra­ku, što je zna­ča­jan rast u odno­su na pret­ho­dnu, 2013. go­di­nu, ka­da je do­bit bi­la sa­mo 159.137 KM. Gu­bi­tak iz ra­ni­jih go­di­na izno­si 13.194.360 KM i te­ku­će do­bi­ti ko­ris­te se za po­kri­će di­je­lo­va to­ga gu­bit­ka. Li­vni­ca ima du­go­ro­čni kre­dit od 4.105.264 KM, dok re­pro­gram oba­ve­za pre­ma Po­res­koj upra­vi ko­ji je odo­bri­la Vla­da RS u 2014. go­di­ni izno­si 85.674 KM. Du­go­va­nja pre­ma ba­nja­lu­čkoj “Elek­tro­dis­tri­bu­ci­ji” izno­se 239.736 KM.

“Li­vni­ca bi s ovim ka­pa­ci­te­ti­ma mo­gla da proi­zvo­di oko 250 to­na če­li­čnih odli­va­ka mje­se­čno, uko­li­ko bi kri­za ko­ja je tre­nu­tno po­go­di­la trži­šte če­li­čnih odli­va­ka po­če­la da pa­da i uko­li­ko bi se po­bolj­ša­la si­tu­aci­ja s po­slom. Po­slo­vi Li­vni­ce su kon­stan­tni, ali sa zna­tno sma­nje­nim ka­pa­ci­te­ti­ma”, ka­že Lju­bin­ka Bo­gda­nić.

Slav­ko Pi­je­tlo­vić u Li­vni­ci ra­di 30 go­di­na. Ka­že da su po­če­ci Li­vni­ce bi­li izu­ze­tni, a da je po­tom nas­tu­pio pe­ri­od po­slo­vne ka­tas­tro­fe. Da­nas je, ka­že, do­bro, ali po­sla je sve ma­nje.

“Ne­ka­da je u Li­vni­ci ra­di­lo 1.500 ra­dni­ka, a da­nas ih je 250. Rus­ko trži­šte je bi­lo gla­vno. Li­je­va­li smo 1.250 to­na če­li­ka mje­se­čno. Ima­li smo pet pu­ta vi­še ra­dni­ka ne­go da­nas. Li­je­va­li smo 700 ki­lo­gra­da po ra­dni­ku, a da­nas li­je­mo to­nu po ra­dni­ku, što je bli­zu evrop­skog stan­dar­da. Ali, ta­da je bi­lo po­sla. Da­nas je po­sao ne­iz­vjes­tan”, ka­že Pi­je­tlo­vić.

Kri­za na trži­štu je uslo­vi­la i do­da­tno upo­zo­re­nje, po­sla mo­žda ne­će bi­ti. Ipak, ka­že Pi­je­tlo­vić, ra­dni­ci za sa­da re­do­vno do­bi­ja­ju pla­te, a i svi ra­dni­ci ko­ji su po­sli­je pri­va­ti­za­ci­je os­ta­li bez po­sla su po­šte­no pla­će­ni.

“Ka­dro­vi su na­ša sta­ra bo­ljka. Vje­ru­jem da je pro­sje­čna pla­ta ra­dni­ka 550 ma­ra­ka. Je­di­no što nas za­bri­nja­va je trži­šte, ko­je je sve nes­ta­bil­ni­je”, sma­tra Slav­ko Pi­je­tlo­vić.

Is­to­ri­ja

“Jel­šin­grad” je svoj prvi izvoz os­tva­rio 1947. go­di­ne. Če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je “Jel­šin­grad” je iz­gra­dio tvor­ni­cu ki­se­oni­ka i me­ha­ni­čku ra­di­oni­cu – bu­du­ću Tvor­ni­cu ala­tnih stro­je­va TAS. “Jel­šin­grad” je 1973. go­di­ne bio ra­dna or­ga­ni­za­ci­ja sa šest osno­vnih or­ga­ni­za­ci­ja: Li­vni­ca če­li­ka Banjalu­ka, Li­vni­ca če­li­ka Ba­čka To­po­la, Tvor­ni­ca ala­tnih stro­je­va Ba­nja­lu­ka, Tvor­ni­ca stro­je­va Bo­san­ska Gra­di­ška, Tvor­ni­ca la­kih ala­tnih stro­je­va i di­za­li­ca Prnja­vor i Tvor­ni­ca stro­je­va i ure­đa­ja Ko­tor Va­roš.

Ze­mlji­šte u Hrvat­skoj

Odma­ra­li­šte i ze­mlji­šte FAM “Jel­šin­grad” u Bio­gra­du na Mo­ru u Hrvat­skoj, či­ja je vri­je­dnost pro­ci­je­nje­na na 542.000 KM, pri­je dvi­je go­di­ne bi­li su pre­dmet spo­ra izme­đu “Jel­šin­gra­da” i Li­vni­ce če­li­ka. Lju­bin­ka Bo­gda­nić ka­že da je to za­vrše­na pri­ča:

“Taj spor ne pos­to­ji. To ze­mlji­šte je u vla­sniš­tvu drža­ve.”

Na­kov­nji za to­plje­nje

Je­dna od ane­gdo­ta iz “zla­tnog do­ba” ba­nja­lu­čke pri­vre­de i Li­vni­ce mo­žda naj­bo­lje opi­su­je ka­ko se osva­ja­lo trži­šte u inos­tran­stvu i sti­cao uti­sak da nas ci­je­ne u svi­je­tu. Li­vni­ca je se­dam­de­se­tih go­di­na do­bi­la in­stru­kci­ju iz Beo­gra­da da ispo­ru­či hi­lja­de to­na na­ko­va­nja ra­zli­či­tih di­men­zi­ja za rus­ko trži­šte, uz na­po­me­nu da svi mo­ra­ju bi­ti vrhun­skog kva­li­te­ta i još bo­lje za­vršne obra­de. Vi­še ne­go ozbi­ljno shva­će­no upo­zo­re­nje, na po­slu su pre­ko­vre­me­no ra­di­li sa­mo naj­bo­lji liv­ci, a pro­vje­re­ni maj­sto­ri su u de­se­ti dio mi­li­me­tra vrši­li za­vršnu obra­du, čes­to i ru­čno šmir­gl pa­pi­rom. Mje­se­ci­ma su ka­mi­oni na­to­va­re­ni na­kov­nji­ma odla­zi­li za Mos­kvu. Po­sli­je odre­đe­nog vre­me­na sa­ra­dnje, je­dan od in­že­nje­ra Li­vni­ce je sa de­le­ga­ci­jom otpu­to­vao u po­sje­tu rus­koj fir­mi ko­joj su ispo­ru­či­va­li ro­bu. Bio je po­no­san, oče­ku­ju­ći sve po­hva­le, ko­je je i do­bio, ali ono što je vi­dio, is­pri­čao je tek po­sli­je ra­spa­da biv­še Ju­go­sla­vi­je. Nji­ho­ve, mi­li­me­tar­ski obra­đe­ne na­kov­nje u Ru­si­ji su odmah po do­spi­je­ću pre­ta­pa­li u li­vni­ci i is­to­plje­no že­lje­zo ko­ris­ti­li za odliv­ke svo­jih proi­zvo­da.

Fe­de­ra­ci­ji mu­ni­ci­ja, Srpskoj okvi­ri

Uku­pan obim proi­zvo­dnje oru­žja u FBiH pro­šle go­di­ne pre­ma­šio je vri­je­dnost od 70 mi­li­ona KM, a za ovu go­di­nu ugo­vo­re­ni su po­slo­vi od 200 mi­li­ona KM. Is­to­vre­me­no se u Re­pu­bli­ci Srpskoj tri kom­pa­ni­je bo­re za op­sta­nak – ba­nja­lu­čki „Ko­smos“, „Orao“ iz Bi­je­lji­ne i Te­hni­čko-re­mon­tni za­vod iz Bra­tun­ca.

Umjes­to na­mjen­ske proi­zvo­dnje, u „Ča­jav­cu“ su oda­vno sva­dbe­ni sa­lo­ni, a „Zrak“ iz Te­sli­ća je „iz­da­hnuo“ pri­je dvi­je go­di­ne, ka­da je otvo­ren ste­čaj.

Dio ra­dni­ka os­ta­lih fa­bri­ka već mje­se­ci­ma štraj­ku­je tra­že­ći ne­ko­li­ko ne­is­pla­će­nih pla­ta, upla­tu po­re­za i do­pri­no­sa. Ra­zlo­zi ova­kvog ja­za u na­mjen­skoj in­dus­tri­ji izme­đu dva en­ti­te­ta le­že u po­dje­li po­slo­va unu­tar voj­ne in­dus­tri­je u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji do de­ve­de­se­tih go­di­na, ali ve­li­ki broj struč­nja­ka sma­tra da je ve­oma bi­tnu ulo­gu svo­je­vre­me­no odi­gra­la i ču­ve­na afe­ra „Orao“.

Va­šin­gton je 2002. go­di­ne op­tu­žio Srbi­ju i Re­pu­bli­ku Srpsku da su voj­no po­ma­ga­li Irak u vri­je­me san­kci­ja i em­bar­ga na ispo­ru­ke voj­nog ma­te­ri­ja­la Sa­da­mu Hu­se­inu. Izbi­la je ve­li­ka afe­ra „Orao“, na­zva­na po re­mon­tnom za­vo­du i fa­bri­ci avi­on­skih mo­to­ra „Orao“ u Bi­je­lji­ni.

U op­tu­žbe pro­tiv „Or­la“ uklju­či­la se i Me­đu­na­ro­dna kri­zna gru­pa pre­ko svo­jih pred­sta­vni­ka u Beo­gra­du s tvrdnja­ma „da su Srbi Sa­da­mu Hu­se­inu pro­da­li ele­men­te za proi­zvo­dnju krsta­re­ćih i ba­lis­ti­čkih ra­ke­ta, pre­ci­zne ži­ros­ko­pe za krsta­re­će pro­je­kti­le, so­fis­ti­ci­ra­ne le­tje­li­ce sa da­ljin­skim uprav­lja­njem, RPV te­hno­lo­gi­ju ra­di pre­tva­ra­nja ira­čkih avi­ona MiG 21 u be­spi­lo­tne krsta­re­će ra­ke­te, ra­da­re za sa­mo­na­vo­đe­nje“.

U RS se po­di­gla ve­li­ka pra­ši­na, u fa­bri­ci „Orao“ smi­je­nje­ni su svi di­re­kto­ri, a na­mjen­ska in­dus­tri­ja u RS stav­lje­na je pod lu­pu.

Ta­daš­nji pred­sje­dnik RS Dra­gan Ča­vić ka­že da to­kom te afe­re ni­je bio upi­tan sa­mo bi­je­ljin­ski „Orao“, već da su pod zna­kom pi­ta­nja bi­la i voj­na pre­du­ze­ća iz sas­ta­va „Ča­jav­ca“, te­sli­ćki „Zrak“ i ba­nja­lu­čki „Ko­smos“. To je, ka­že Ča­vić, bi­lo ve­li­ko in­te­re­so­va­nje Ame­ri­ka­na­ca i nji­ho­vih sa­ve­zni­ka ko­ji su te go­di­ne pla­ni­ra­li, a slje­de­će go­di­ne i po­če­li s na­pa­dom na Irak.

„Do­šao sam ta­da do do­ku­me­na­ta Sa­ve­znog se­kre­ta­ri­ja­ta za na­ro­dnu od­bra­nu i beo­grad­skog pre­du­ze­ća za pro­met voj­ne opre­me i na­oru­ža­nja ‘Ju­go­im­port – SDPR’. Do­šao sam do šo­kan­tnog ot­kri­ća: u is­to vri­je­me dok se pri­ča­lo o ‘Or­lu’, fir­me iz FBiH, po­put ‘Brat­stva’ iz No­vog Tra­vni­ka i ‘Vi­te­zi­ta’ iz Vi­te­za, ispo­ru­či­va­le su oru­žje Ira­ku. ‘Vi­te­zit’ je ispo­ru­či­vao ek­splo­ziv za ne­ka ra­ke­tna pu­nje­na, a ‘Brat­stvo’ je ispo­ru­či­va­lo ci­je­vi za vi­še­ci­je­vne ba­ca­če i to upra­vo pre­ko ‘Ju­go­im­por­ta – SDPR‘“, re­kao je Ča­vić.

Sa­da ka­da je sve za­vrše­no su­šti­na je, tvrdi Ča­vić, slje­de­ća: zbog je­dnog ve­li­kog is­to­rij­skog po­re­me­ća­ja, ka­kva je ame­ri­čka in­ter­ven­ci­ja u Ira­ku, uni­šte­na je na­mjen­ska in­dus­tri­ja u RS. Afe­ra „Orao“ je is­kon­stru­isa­na iz obi­čnog po­sla re­mon­ta mo­to­ra za MiG 21, ko­ji ni­ka­da na te avi­one ni­su ni ugra­đe­ni.

“Pre­du­ze­ća ko­ja su bi­la pre­dmet ove is­tra­ge su bu­kval­no pro­pa­la i je­dan du­gi pe­ri­od su bi­la bez po­sla jer su bi­la ana­te­mi­sa­na. Za­vod ‘Orao’ je imao ugo­vo­re­ne po­slo­ve sa ‘Rols-Roj­som’ i to je pro­pa­lo. ‘Ko­smos’ je ra­dio ozbi­ljne po­slo­ve u Afri­ci i ti po­slo­vi su ta­ko­đe pro­pa­li. Voj­na in­dus­tri­ja je ko­la­bi­ra­la, ali sve je vi­še ini­ci­ja­ti­va da se ona di­gne na no­ge, pa su ta­ko pre­du­ze­ća iz FBiH os­tva­ri­la mi­li­on­ske po­slo­ve. Ta­kva pre­du­ze­ća iz RS – po­put ba­nja­lu­čkog ‘Ko­smo­sa’ i Re­mon­tnog za­vo­da iz Bra­tun­ca – ima­ju per­spe­kti­vu, ali vlast se mo­ra za­in­te­re­so­va­ti za to”, sma­tra Ča­vić.

Di­re­ktor gran­skih udru­že­nja Pri­vre­dne ko­mo­re RS Pe­ro Ćo­rić sma­tra da afe­ra „Orao“ ni­je mno­go uti­ca­la na pro­past na­mjen­ske in­dus­tri­je u RS. On sma­tra da je na­mjen­ska in­dus­tri­ja u RS pri­je ra­ta ima­la li­mi­ti­ra­ne te­ri­to­ri­jal­ne ka­pa­ci­te­te i sku­če­no trži­šte.

“Sve te fa­bri­ke su se po­sli­je ra­ta su­oči­le s ve­li­kim fi­nan­sij­skim pro­ble­mi­ma i odli­vom ka­dro­va, jer ni­su mo­gle da na­do­mjes­te iz­gu­blje­no trži­šte. Oni ko­ji su pre­ži­vje­li, us­pje­li su to za­hva­lju­ju­ći sta­roj sla­vi, ali ni nji­hov po­sao ni­je kao što je ne­ka­da bio. Bi­je­ljin­ski ‘Orao’ je uspio da se po­di­gne, dok ba­nja­lu­čki ‘Ko­smos’ tek po­ma­lo ra­di”, re­kao je Ćo­rić.

On do­da­je da na­mjen­sku in­dus­tri­ju ni­je uvi­jek pra­ti­la sa­mo trži­šna lo­gi­ka. Svi su že­lje­li da ra­de za voj­sku, jer su, ka­že, voj­ni ar­ti­kli bi­li tri pu­ta sku­plji od ci­vil­nog pro­gra­ma, a sa­mim tim je i za­ra­da bi­la da­le­ko ve­ća.

“Voj­na in­dus­tri­ja je uvi­jek bi­la pod po­se­bnim re­ži­mom. ‘Orao’ je uspio da za­drži izu­ze­tan ka­dar i zbog to­ga su us­pje­li da se pro­bi­ju na trži­štu. ‘Ča­ja­vec’ je pro­pao, a sa njim i voj­na gra­na ovog proi­zvo­dnog gi­gan­ta. ‘Ko­smo­su’ je po­tre­bna re­or­ga­ni­za­ci­ja. Sa­da proi­zvo­di okvi­re za po­luauto­mat­ske pu­ške, ali to ni­je do­vo­ljno da ovo pre­du­ze­će op­sta­ne. ‘Ko­smo­su’ tre­ba mno­go vi­še ko­mer­ci­jal­nih po­slo­va, a os­ta­tak mo­že da se pre­tvo­ri u, na pri­mjer, in­dus­trij­sku zo­nu”, tvrdi Ćo­rić.

Pred­sje­dnik Kon­fe­de­ra­ci­je sin­di­ka­ta RS Obrad Be­len­za­da ka­že da je afe­ra „Orao“ bez su­mnje na­pra­vi­la ve­li­ku šte­tu „Or­lu“ i svi­ma ko­ji su s „Or­lom“ ra­di­li, ali i do­brom di­je­lu na­mjen­ske in­dus­tri­je RS. Ipak, ta afe­ra ni­je i uni­šti­la na­mjen­sku in­dus­tri­ju u RS, ko­ju, ka­ko ka­že, tre­ba što pri­je re­vi­ta­li­zo­va­ti.

“Pre­du­ze­ća iz FBiH, ko­ja se ba­ve na­mjen­skom in­dus­tri­jom i ko­ja os­tva­ru­ju ogro­mne pri­ho­de, proi­zvo­de mu­ni­ci­ju, a mi to­ga ne­ma­mo. Se­gment voj­ne in­dus­tri­je ‘Ča­jav­ca’ je tre­ba­lo da bu­de za­držan, jer je mo­gao da ra­di. Vlast od ra­ta na­ova­mo ni­je zna­la šta bi s na­mjen­skom in­dus­tri­jom i to je klju­čni pro­blem”, is­ti­če Be­len­za­da.

On sma­tra da je to­li­ka ra­zli­ka u voj­noj in­dus­tri­ji u FBiH i RS uje­dno i re­zul­tat or­ga­ni­za­ci­je po­slo­va u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji i tvrdi da je kraj­nje vri­je­me da se na­mjen­ska in­dus­tri­ja u Srpskoj re­for­mi­še i uklju­či u trži­šnu uta­kmi­cu.

“Na pri­mjer, fir­ma iz RS je ne­ka­da pra­vi­la mo­tor za tenk, ko­ji je skla­pan u Đa­ko­vu ili u Slo­ve­ni­ji. Bi­li smo, pre­ma to­me, sa­mo dio uve­za­nog sis­te­ma. Re­for­me idu spo­ro. Po­slje­dnjih 20 go­di­na sa­mo se ra­zva­lji­va­lo i uni­šta­va­lo, a ni­šta se ni­je stva­ra­lo i ra­zvi­ja­lo. Drža­va mo­ra da preu­zme klju­čnu ulo­gu, jer je voj­na in­dus­tri­ja svu­gdje u svi­je­tu pod ša­pom drža­ve”, re­kao je Be­len­za­da.

Ra­kić: „Zrak“ će do kra­ja go­di­ne bi­ti pro­dat

Pre­du­ze­će za proi­zvo­dnju op­ti­čkih, op­to­me­ha­ni­čkih i op­to­elek­tron­skih ure­đa­ja i sis­te­ma „Zrak“ iz Te­sli­ća oti­šlo je u ste­čaj 18. no­vem­bra 2013. go­di­ne. Vla­da RS je to­kom 2012. go­di­ne po­ku­ša­la da na­đe kup­ca za „Zrak“, ali u to­me ni­je us­pje­la, pa je ovo ne­ka­da vi­še ne­go us­pje­šno pre­du­ze­će oti­šlo u ste­čaj. U tre­nut­ku otva­ra­nja ste­ča­ja ra­dni­ci­ma „Zra­ka“ ni­je bi­lo is­pla­će­no 17 pla­ta.

„Na ‘Zrak’ je naj­vi­še uti­ca­lo trži­šte, odno­sno re­žim do­zvo­la, ko­je ni­smo mo­gli da do­bi­je­mo. Ne­dos­ta­tak po­sla je bio sve oči­gle­dni­ji i fa­bri­ka je po­la­ko pro­pa­da­la. Da­nas ‘Zrak’ ima ve­li­ka du­go­va­nja, a po­kre­nut je i ste­čaj­ni pos­tu­pak. Vje­ru­jem da će ‘Zrak’ do No­ve go­di­ne bi­ti pro­dat i da će tom pro­da­jom bi­ti is­pla­će­no ba­rem onih obe­ća­nih de­vet mi­ni­ma­la­ca ra­dni­ci­ma“, re­kao je di­re­ktor „Zra­ka“ Bo­ri­slav Ra­kić.

U FBiH cvje­ta na­mjen­ska in­dus­tri­ja

I dok na­mjen­ska in­dus­tri­ja u RS go­to­vo ne pos­to­ji, u FBiH – cvje­ta. U pro­šloj go­di­ni u na­mjen­skoj os­tva­ren je re­kor­dan pro­met od 150 mi­li­ona ma­ra­ka. Za ovu go­di­nu, ako je su­di­ti po ugo­vo­re­nim po­slo­vi­ma, oče­ku­je se pri­hod od 200 mi­li­ona ma­ra­ka. U pro­te­kle če­ti­ri go­di­ne u ovom se­kto­ru broj za­po­sle­nih je po­ve­ćan za 34 od­sto.

Na­jus­pje­šni­ja fir­ma u ovoj gra­ni pri­vre­de u BiH tre­nu­tno je „Igman“ iz Ko­nji­ca. U „Igma­nu“ da­nas ra­di 915 ra­dni­ka, s iz­gle­di­ma da taj broj bu­de po­ve­ćan i na vi­še od hi­lja­du. Di­re­ktor Dža­hid Mu­ra­tbe­go­vić is­ti­če da su ugo­vo­ri ove kom­pa­ni­je pre­te­žno ve­za­ni za ame­ri­čko trži­šte, ali da ima­ju ku­pa­ca iz Evro­pe, Azi­je, Afri­ke.

“Ra­di­mo u pu­ne dvi­je smje­ne, a na po­je­di­nim ope­ra­ci­ja­ma, gdje su us­ka grla, i u tri smje­ne. Na­ša proi­zvo­dnja je ta­kva, pu­no mla­dih i že­na. Ima­mo je­dan ugo­vor iz Azi­je sa kraj­njeg is­to­ka, ima­mo ugo­vor za je­dnu ju­go­is­to­čnu arap­sku ze­mlju. Des­ti­na­ci­je, ti­po­vi, ko­li­či­ne i ko­ma­di se ap­so­lu­tno ne go­vo­re u na­šoj bran­ši. Vi­šak ka­pi­ta­la ko­ji nam os­ta­ne na­kon ove go­di­ne, si­gur­no ne­kih de­se­tak mi­li­ona, ulo­ži­će­mo u iz­gra­dnju no­vih proi­zvo­dnih li­ni­ja, prven­stve­no lo­va­čke mu­ni­ci­je”, re­kao je Mu­ra­tbe­go­vić.

Kosmos: Od teškog do lakog naoružanja

Vaz­du­ho­plo­vni za­vod “Ko­smos” je pri­je ra­ta za­poš­lja­vao 1.600 ra­dni­ka i ba­vio se na­mjen­skom in­dus­tri­jom za po­tre­be ra­tnog vaz­du­ho­plov­stva i pro­tiv­vaz­du­šne od­bra­ne. Da­nas je u “Ko­smo­su” za­po­sle­no 229 ra­dni­ka, a ne­ka­daš­nji ba­nja­lu­čki pri­vre­dni gi­gant ugla­vnom se ba­vi uslu­žnom dje­la­tnoš­ću u ener­get­skom se­kto­ru – re­mon­tu­je vje­tre­nja­če i pra­vi di­je­lo­ve za la­ko na­oru­ža­nje.

U “Ko­smo­su” su se proi­zvo­di­li ra­dar­ski ra­ke­tni i ra­ču­nar­ski sis­te­mi, vršio se ge­ne­ral­ni re­mont ra­da­ra, ra­ke­tnih sis­te­ma i mjer­ne opre­me. “Ko­smos” je gra­dio po­kre­tne aero­dro­me i po­kre­tne pis­te, a ra­di­li su i pra­kti­čnu obu­ku stra­nih ka­dro­va u Ba­nja­lu­ci i u inos­tran­stvu. U Li­bi­ji su gra­di­li elek­tro­ka­bi­ne­te za pra­kti­čnu obu­ku ka­de­ta.

Pro­past “Ko­smo­sa” po­če­la je po­čet­kom ra­ta u BiH i tra­je do da­nas. Na­kon afe­re “Orao”, ko­ja ni­ka­da ni­je do­ka­za­na i u ko­joj je ta­daš­nji vi­so­ki pred­sta­vnik u BiH Pe­di Ešda­un op­tu­žio ta­daš­njeg pred­sje­dni­ka RS Dra­ga­na Ča­vi­ća da je RS izvo­zi­la voj­nu opre­mu Ira­ku, pro­past “Ko­smo­sa”, koji je proi­zvo­dio, izme­đu os­ta­lo­ga, di­je­lo­ve oru­žja, bi­la je ne­mi­no­vna.

Vrši­lac du­žnos­ti di­re­kto­ra “Ko­smo­sa” Du­šan Vje­šti­ca ka­že da je da­nas si­tu­aci­ja u ovom pre­du­ze­ću te­ška i da naj­ve­će op­te­re­će­nje za ovu fa­bri­ku pred­stav­lja­ju du­go­va­nja – de­vet mi­li­ona KM za po­res­ke oba­ve­ze i 3,5 do če­ti­ri mi­li­ona KM za za­po­sle­ne.

“Trži­šte je po­sli­je ra­ta iz­gu­blje­no. De­se­tak go­di­na ni­je ula­ga­no u te­hno­lo­gi­ju, nes­ta­li su zna­čaj­ni po­slo­vi u Li­bi­ji, a i pre­os­ta­lo trži­šte je re­du­kova­no. ‘Ko­smos’ i da­lje ima zna­čaj­nu imo­vi­nu – ne­kre­tni­ne, ze­mlju, pa i te­hno­lo­gi­ju, ali naj­vre­dni­je od sve­ga je ime, ko­je je još u svi­je­tu brend. Ne­ma­mo mno­go za­po­sle­nih, po­tre­bni su nam no­vi po­slo­vi, kon­cept i or­ga­ni­za­ci­ja. Tre­nu­tno ra­di­mo na re­kon­stru­kci­ja­ma vje­tro­ge­ne­ra­to­ra, na re­mon­tu mo­to­ra, ge­ne­ra­to­ra i di­je­lo­va za že­lje­zni­cu i pra­vi­mo ne­ke di­je­lo­ve pje­ša­dij­skog na­oru­ža­nja”, ka­že Vje­šti­ca.

Pro­je­kat u Su­da­nu je, do­da­je on, za­us­tav­ljen, ali će mo­žda ka­sni­je da se “otvo­ri”. Po­res­ke oba­ve­ze mo­ra da ri­je­ši Vla­da RS, a me­na­džment će po­ku­ša­ti da ura­di sve da sma­nji du­go­va­nja pre­ma ra­dni­ci­ma.

“Fo­kus je na to­me da se za­vrše pos­to­je­ći i do­go­vo­re no­vi po­slo­vi. Ne­da­vno smo po­tpi­sa­li osam ugo­vo­ra za re­mont vje­tre­nja­ča i ta­kvi po­slo­vi nam mo­gu obe­zbi­je­di­ti dne­vnu li­kvi­dnost. Pre­go­va­ra­mo s ra­dni­ci­ma i po­ku­ša­va­mo da do­đe­mo do du­go­ro­čni­jih spo­ra­zu­ma. Dva su sin­di­ka­ta, mno­go je ne­za­do­vo­ljnih, ali se na­dam da će nam da­ti šest mje­se­ci grejs pe­ri­oda, da nas ne­će pri­tis­ka­ti i da će­mo us­pje­ti is­pla­ti­ti sva du­go­va­nja u na­re­dne dvi­je ili tri go­di­ne”, is­ti­če Vje­šti­ca.

Mi­haj­lo Zrnić u “Ko­smo­su” ra­di 30 go­di­na i da­nas je pred­sje­dnik je­dnog od dva sin­di­ka­ta ove fa­bri­ke. Zrnić sma­tra da su sva ta­daš­nja ve­li­ka ba­nja­lu­čka pri­vre­dna pre­du­ze­ća bi­li gi­gan­ti: “Ča­ja­vec”, “Jel­šin­grad”, “Ko­smos”.

“Naj­vi­še smo ra­di­li za afri­čko trži­šte – Irak, Iran, Su­dan, Sa­udij­sku Ara­bi­ju i sa­svim je nor­mal­no da smo sva ta trži­šta iz­gu­bi­li ka­da je po­čeo rat. Te ve­ze su pu­kle, a prvi po­sli­je­ra­tni di­re­kto­ri ‘Ko­smo­sa’ se ni­su tru­di­li da ih obno­ve. I ta­da i da­nas vje­ru­jem sa­mo u rad. U ‘Ko­smo­su’ da­nas ra­di 229 ra­dni­ka. Ne­ka­da smo ra­di­li 12-14 sa­ti dne­vno, jer je­di­no smo ta­ko mo­gli sti­ći za­vrši­ti sve do­go­vo­re­ne po­slo­ve”, pri­ča Zrnić.

Sva­ki ra­dnik je, do­da­je on, imao 100 ili vi­še pre­ko­vre­me­nih sa­ti u to­ku mje­se­ca. To se ta­da zva­lo ‘crve­ni sat’ i bio je pla­ćen vi­še za 35 od­sto u odno­su na re­do­vni. Ako su ti pre­ko­vre­me­ni sa­ti pa­da­li za vi­kend ili pra­znik, on­da su se po­ve­ća­va­li i do 50 od­sto.

“Bi­lo je po­sla, ali je bi­lo i pa­ra. To­li­ko je, za­pra­vo, bi­lo pa­ra da su ra­dni­ci ‘Ko­smo­sa’ 15 go­di­na na­kon po­čet­ka ra­ta ži­vje­li od za­ra­đe­nih pla­ta, re­gre­sa, pre­ba­ča­ja, vi­ško­va. Da­nas ne do­bi­ja­mo pla­te, jer ne­ma­mo trži­šte na ko­je će­mo pro­da­ti ro­bu. Po­tre­ban nam je di­re­ktor s ha­ri­zmom. Ako ne do­đe do krčmlje­nja ‘Ko­smo­sa’, po­go­to­vo ze­mlji­šta na ko­jem se ‘Ko­smos’ na­la­zi, vje­ru­jem da će­mo mo­ći da ra­di­mo to­li­ko da is­pla­ći­va­nje pla­ta i do­pri­no­sa ne­će bi­ti ni­ka­kav pro­blem”, is­ta­kao je Zrnić.

Biv­ši di­re­ktor “Ko­smo­sa” Dra­gan Ilić pos­tao je dio ovog ve­li­kog pri­vre­dnog pre­du­ze­ća 1992. go­di­ne. Na po­zi­ci­ju v.d. di­re­kto­ra je do­šao sa po­zi­ci­je še­fa pro­je­kta u inos­tran­stvu.

“Učes­tvo­vao sam u pro­ce­su re­mon­ta slo­že­nih elek­tron­skih sis­te­ma. Na­kon ne­ko­li­ko go­di­na sam pos­tao ru­ko­vo­di­lac Odje­lje­na za ra­zvoj i no­ve te­hno­lo­gi­je. Or­ga­ni­zo­vao sam i vo­dio pro­je­kte na te­re­nu. Kao po­slje­di­ca mog pret­ho­dnog ra­da, do­šao sam na fun­kci­ju v.d. di­re­kto­ra. U tom tre­nut­ku su naj­ve­ći pro­ble­mi bi­li u po­slo­va­nju s inos­tran­stvom. Pred­sta­vni­ci sin­di­ka­ta, u to vri­je­me je­di­nog, tra­ži­li su smje­nu ru­ko­vod­stva. Ni­ko od in­že­nje­ra iz na­šeg pre­du­ze­ća ni­je že­lio da se pri­hva­ti te od­go­vor­nos­ti. Naj­ve­ća za­mjer­ka biv­šem di­re­kto­ru je bi­la što ni­je tra­žio rje­še­nja za pro­ble­me ko­ji su se na­go­mi­la­li. Biv­še ru­ko­vod­stvo je če­ka­lo da nam kli­jen­ti do­đu. Ni­su ih tra­ži­li. Naš mar­ke­ting je bio pa­si­van. Ra­dni­ci su tra­ži­li pro­mje­nu. Pro­je­kat u inos­tran­stvu je bio ugro­žen. Ra­dni­ci ni­su do­bi­ja­li no­vac. Ni­sam vi­dio da ne­ko po­ku­ša­va ri­je­ši­ti pro­blem ve­zan za pro­je­kat u inos­tran­stvu. Na kra­ju sam pri­hva­tio du­žnost”, ka­že Ilić.

On do­da­je da su na­čin i or­ga­ni­za­ci­ja po­slo­va­nja u “Ko­smo­su” is­ti kao osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka i da zbog to­ga ova fa­bri­ka ne mo­že opsta­ti na trži­štu. Bi­lo je, ka­že, ve­oma te­ško spro­ves­ti bi­lo ka­kvu pro­mje­nu s ne­kim ko ni­je spre­man, ko ne­će da uči i pri­hva­ta ne­što što je nemino­vno.

“Moj prvi ko­rak je bio da obe­zbi­je­dim da ra­dni­ci ko­ji idu na te­ren u inos­tran­stvo do­bi­ju ba­rem dio svo­jih pri­ma­nja – dne­vni­ce. Do ta­da smo do­bi­ja­li sa­mo akon­ta­ci­je ko­je su po­kri­va­le dio tro­ško­va. To je zna­či­lo da se dug pre­ma ra­dni­ci­ma stal­no po­ve­ća­va. Ka­da sam do­šao, dug na ime dne­vni­ca je bio oko 450.000 KM. Uspio sam sma­nji­ti dug i is­pla­ti­ti sve oba­ve­ze pre­ma ra­dni­ci­ma na ime dne­vni­ca. Da bi ‘Ko­smos’ fun­kci­oni­sao i iz­vrša­vao sve svo­je oba­ve­ze, tre­ba mu pre­ko 400.000 KM sva­ki mje­sec. Uko­li­ko do­da­te obrtna sred­stva ne­op­ho­dna za mi­ni­mal­no po­slo­va­nje, iznos je naj­ma­nje 450.000 KM”, is­ta­kao je Ilić.

Vri­je­dno ze­mlji­šte

Naj­ve­ća vri­je­dnost “Ko­smo­sa” je, bez su­mnje, ze­mlji­šte na ko­jem je ova fa­bri­ka iz­gra­đe­na. Ne­ka­da sa­vre­me­ni po­go­ni i ra­di­oni­ce iz­gra­đe­ni su na pros­to­ru od 80.000 kva­dra­tnih me­ta­ra. S ob­zi­rom na to da je proi­zvo­dnja “Ko­smo­sa” na­kon ra­ta go­to­vo nes­ta­la, naj­ve­ći dio ze­mlji­šta na ko­jem se “Ko­smos” na­la­zi je spre­man za pro­da­ju ili iznaj­mlji­va­nje.

Po­slo­va­nje u inos­tran­stvu

Ilić ka­že da su s par­tne­rom “Ma­tra”, kroz proi­zvo­dnju okvi­ra za AK-47, us­pje­li da do­đu do odre­đe­nog izno­sa na do­ma­ćem trži­štu. Uz sve probleme ko­je su ima­li u ve­zi s tim pro­je­ktom, do­šli su, do­da­je, do po­lo­vi­ne mje­se­čnih po­tre­ba za ne­to pla­tu.

“Po­slo­va­nje u inos­tran­stvu no­si ra­zli­či­te pro­ble­me. Bu­du­ći da smo prvi put nas­tu­pa­li sa­mos­tal­no, nai­šli smo na pro­ble­me za ko­je ni­smo bi­li spre­mni. Do ovog pro­je­kta sve po­slo­ve u inos­tran­stvu smo ra­di­li pre­ko fir­mi iz Srbi­je. Ovaj pro­je­kat nam je omo­gu­ćio da op­sta­ne­mo. Čim sam stu­pio na du­žnost, ja­sno sam re­kao svi­ma da no­vac ne­će pris­ti­za­ti ona­ko ka­ko mi to že­li­mo. Iz is­kus­tva u po­slo­va­nju sa ze­mlja­ma iz Afri­ke, zna­li smo da se ne mo­že oče­ki­va­ti da sve ide na vri­je­me. To je je­dnos­ta­vno ta­ko. Je­di­ni na­čin da op­sta­ne­mo su no­vi po­slo­vi na do­ma­ćem trži­štu, ko­ji bi obe­zbi­je­di­li re­do­vne pla­te, a pri­liv iz inos­tran­stva bi nam omo­gu­ćio vra­ća­nje du­go­va”, re­kao je Ilić.

“Kožara” i “Jadranka”: Pro­da­ta ko­ža i nes­ta­le ma­ši­ne

Pri­je ra­ta u Ba­nja­lu­ci je bi­lo vi­še za­po­sle­nih ne­go da­nas, iako je broj sta­no­vni­ka u gra­du po­ras­tao za tre­ći­nu. Od 63.500 ra­dni­ka 1990. go­di­ne čak 85 od­sto je ra­di­lo u pri­vre­di, dok da­nas sva­ki čet­vrti od uku­pno 61.820 za­po­sle­nih ra­di u admi­nis­tra­ci­ji. Fa­bri­ke ko­je su bi­le po­nos gra­da pre­tvo­re­ne su u bu­ti­ke, sva­dbe­ne sa­lo­ne i kan­ce­la­ri­je.

Je­dna od fa­bri­ka ko­ja je naj­pri­je pre­tvo­re­na u sva­dbe­ni sa­lon, a po­tom i u su­per­mar­ket je Fa­bri­ka žen­skih tor­bi i ko­žne ga­lan­te­ri­je “Ja­dran­ka”.

Fa­bri­ka “Ja­dran­ka” u ba­nja­lu­čkom na­se­lju La­uš za­poš­lja­va­la je vi­še od sto­ti­nu ra­dni­ca. Ra­di­la je i u ra­tu, ali ni­je pre­ži­vje­la tran­zi­ci­ju. De­ve­de­se­tih go­di­na pre­du­ze­će za­pa­da u fi­nan­sij­ske pro­ble­me i me­na­džment se za­du­žu­je kod No­ve ba­nja­lu­čke ban­ke, ko­ja 2004. go­di­ne akti­vi­ra hi­po­te­ku. Fa­bri­čka ha­la i ze­mlji­šte na atra­kti­vnoj lo­ka­ci­ji u cen­tru na­se­lja pro­da­ti su zbog kre­di­ta od oko 300.000 KM.

Ba­nja­lu­čki advo­kat i ta­daš­nji pred­sje­dnik Upra­ve “Ja­dran­ke” Dra­gan To­li­mir tvrdio je ta­da da se sve de­si­lo “mu­nje­vi­tom brzi­nom”, iako je na po­mo­lu bio do­go­vor za ser­vi­si­ra­nje du­ga i oživ­lja­va­nje proi­zvo­dnje.

No­vi gaz­da “Ja­dran­ke” pos­tao je Ili­ja Vu­čić, vla­snik no­ćnog ba­ra “Še­va”, ko­ji je bio, ka­ko su me­di­ji pi­sa­li – prva ja­vna ku­ća u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji. “Še­va” je otvo­re­na 1990. go­di­ne i us­pje­šno je ra­di­la i po­sli­je ra­ta, ka­da su gos­te za­bav­lja­le “ple­sa­či­ce” iz Ukra­ji­ne i Mol­da­vi­je. U biv­šoj fa­bri­ci Vu­čić je otvo­rio sva­dbe­ni sa­lon, a po­red nje­ga je sa­gra­dio stam­be­nu zgra­du i ben­zin­sku pum­pu, za ko­ju je tek na­kna­dno do­bio gra­đe­vin­sku do­zvo­lu, jer se pum­pa na­la­zi­la pre­ko pu­ta osno­vne ško­le i vrti­ća. Pum­pu je po­tom pro­dao, a sva­dbe­ni sa­lon iznaj­mio za su­per­mar­ket. Da­nas je u pros­to­ru ne­ka­daš­nje fa­bri­ke smje­šten su­per­mar­ket “As”.

“Pri­je akti­vi­ra­nja hi­po­te­ke raz­go­va­rao sam s ta­daš­njim di­re­kto­rom No­ve ba­nja­lu­čke ban­ke Mi­len­kom Vra­ča­rom. Do­go­vo­ri­li smo se da servisiramo dug. ‘Ja­dran­ka’ je tre­ba­lo da pro­da ne­per­spe­kti­vne ne­kre­tni­ne i po­je­di­ne po­go­ne. Ma­ši­ne i proi­zvo­dni di­je­lo­vi bi­li su oču­va­ni. Odre­đe­ni kup­ci bi­li su za­in­te­re­so­va­ni i za po­go­ne u Pis­ka­vi­ci. Me­đu­tim, ne­ko ni­je do­zvo­lio da se to do­go­di. ‘Ja­dran­ku’ je tre­ba­lo uga­si­ti i pro­da­ti”, re­kao je To­li­mir.

Hi­po­te­ka je, sma­tra on, bi­la be­smi­sle­na i “Ja­dran­ka” je pro­da­ta pod ve­oma su­mnji­vim okol­nos­ti­ma. Ma­ši­ne su, ka­že To­li­mir, dan na­kon pro­da­je izne­se­ne pred fa­bri­ku, a on­da je nas­tu­pi­la sve­op­šta kra­đa i ukla­nja­nje di­je­lo­va.

“Nes­tao je i ve­li­ki dio do­ku­men­ta­ci­je. Mje­se­ci­ma sam po­ku­ša­vao sa­zva­ti skup­šti­nu akci­ona­ra, ali ni­sam uspio. Dio po­go­na je pri­pa­dao ita­li­jan­skoj kom­pa­ni­ji ‘Anu­ška’, ko­ja je do­bi­la pre­su­du pro­tiv ‘Ja­dran­ke’ i sa­da se če­ka iz­vrše­nje te pre­su­de. Sve su­mnji­ve akti­vnos­ti u ve­zi s pro­da­jom ‘Ja­dran­ke’ tre­ba­lo je da bu­du pre­sje­če­ne, ali to ni­ko ni­je že­lio”, tvrdi To­li­mir.

Plata 1.500 KM

Dra­gi­ca Kne­že­vić je u ra­di­la u ogran­ku “Ja­dran­ke” u Gor­njoj Pis­ka­vi­ci šest go­di­na, od 1986. do 1992. go­di­ne, za ma­ši­nom. Ta­da je, ka­že ona, “Ja­dran­ka” proi­zvo­di­la gor­nje di­je­lo­ve obu­će i ru­ka­vi­ce za stran­ce, ko­je su išle na nje­ma­čko trži­šte.

“‘Ja­dran­ka’ je u tom pe­ri­odu za­poš­lja­va­la bli­zu 200 ra­dni­ka. Ima­li smo po­go­ne u Pis­ka­vi­ci. Ra­di­li smo mno­go. Bi­lo je po­sla. Pla­te su bi­le re­do­vne i vi­so­ke. Ne znam ko­jem izno­su bi bi­le da­nas je­dna­ke, ali mi­slim da je pro­sje­čna pla­ta ta­da u ‘Ja­dran­ki’ bi­la oko 1.500 ma­ra­ka. Ka­da je ‘Ja­dran­ka’ uga­še­na, je­dni ra­dni­ci su oti­šli na bi­ro, dru­gi u pen­zi­ju, a tre­ći su tra­ži­li no­vi po­sao, kao i ja”, pri­ča Dra­gi­ca, ko­ja je no­vi po­sao čis­ta­či­ce na­šla u Osno­vnoj ško­li “Bo­ri­sav Stan­ko­vić”, gdje i da­nas ra­di.

Ra­dni­ci su, do­da­je, ima­li sve – re­do­vnu pla­tu, re­gres i to­pli obrok. Fa­bri­ka je po­sli­je to­ga ku­plje­na, a sa njom i ma­ši­ne, ko­je su, ka­ko ka­že Dra­gi­ca Kne­že­vić, ne­tra­gom nes­ta­le.

“Po­sli­je je do­šla pri­va­ti­za­ci­ja, ali to ra­dni­ci­ma ni­je mno­go po­mo­glo. Po­ve­zan im je staž i to je sve. Ma­ši­ne su nes­ta­le i ne znam šta se s njim de­si­lo, da li su pro­da­te ili ne. Ka­sni­je se fa­bri­ka pre­tvo­ri­la u sva­dbe­ni sa­lon, pa u pum­pu, naj­po­sli­je u su­per­mar­ket. Sve su te fa­bri­ke mo­gle da nas­ta­ve s ra­dom, ali ni­ko ni­je htio da vo­di ra­ču­na o to­me. U Ba­nja­lu­ci je ne­tra­gom nes­ta­lo 25 fa­bri­ka, a ni na je­dnu ni­je pa­la gra­na­ta. Ka­ko su on­da uni­šte­ne”, pi­ta se Dra­gi­ca Kne­že­vić.

Umjesto “Kožare” stambene zgrade

Još je je­dna lau­ška tvor­ni­ca pro­pa­la – Fa­bri­ka ko­ža “La­uš”, a epi­log pro­pas­ti ovog gi­gan­ta de­sio se pri­je tri go­di­ne pred ba­nja­lu­čkim Okru­žnim tu­ži­laš­tvom, ka­da je po­li­ci­ja po­dni­je­la pri­ja­vu pro­tiv vla­sni­ka ko­ža­re Vu­ka­na Štrpca i nje­go­ve kćer­ke Da­li­bor­ke Pe­rić zbog su­mnje da su uta­ji­li po­rez od 3.027.000 ma­ra­ka. Pe­ri­će­va i njen otac osu­mnji­če­ni su da su pre­ko fir­mi “Sta­no­gra­dnja ko­merc” i Fa­bri­ka ko­ža “La­uš”, ko­je su u njihovom po­ro­di­čnom vla­sniš­tvu, ob­ma­nu­li od­go­vor­ne oso­be dru­gih pre­du­ze­ća, pro­me­to­va­li 42 stam­be­no-po­slo­vna pros­to­ra bez zna­nja i sa­gla­snos­ti pre­va­re­nih pre­du­ze­ća.

Pro­past ko­ža­re po­če­la je ne­po­sre­dno po­sli­je ra­ta, ka­da je i ovo pre­du­ze­će, kao o to­li­ka dru­ga, os­ta­lo bez trži­šta. Di­re­ktor Fa­bri­ke obu­će “Be­ma” Ma­rin­ko Umi­će­vić ka­že da­je ko­ža­ra pro­pa­la sa­ma od se­be jer je iz­gu­bi­la trži­šte, ali uje­dno ni­je mo­gla da do­bi­je eko­lo­ške do­zvo­le ne­op­ho­dne za proi­zvo­dnju.

“Ko­ža­ra je u Ti­to­vo vri­je­me bi­la je­dna od naj­zna­čaj­ni­jih fa­bri­ka te vrste u svi­je­tu. Izvo­zi­li su proi­zvo­de na sve stra­ne. Ali, ta­da ni­ko ni­je ma­rio za eko­lo­ške do­zvo­le. Da­nas je stvar dru­ga­či­ja. Ko­ža­ra po­sli­je ra­ta ni­je mo­gla da do­bi­je do­zvo­le, a i ne­op­ho­dni ko­le­kto­ri su bi­li pres­ku­pi”, ka­že Umiće­vić.

Ko­ža­ra, do­da­je on, ni­je vi­še mo­gla da bu­de kon­ku­ren­tna, po­go­to­vo ne ita­li­jan­skom, pa­kis­tan­skom i in­dij­skom trži­štu. Po­red to­ga, osno­vna si­ro­vi­na je pos­ta­la ne­dos­tu­pna, jer sto­čar­stvo i ni­je bi­lo to­li­ko ra­zvi­je­no u Kra­ji­ni.

“Da je ko­ža­ra ne­kim ču­dom nas­ta­vi­la da ra­di bez tih do­zvo­la, da­nas bi­smo ima­li eko­lo­šku ka­tas­tro­fu. Pra­vo pi­ta­nje je šta sa ze­mlji­štem i na­pu­šte­nim po­go­ni­ma? To je da­nas ru­glo gra­da. U dvo­ri­štu fa­bri­ke je na­prav­lje­na zgra­da. Ču­jem i da ne­ko ne­što unu­tra ra­di, ali ne znam ni ko ni šta”, is­ta­kao je Umi­će­vić.

Vu­čić: Ni­sam za­te­kao ma­ši­ne

Ili­ja Vu­čić ka­že da u “Ja­dran­ki” ni­je za­te­kao ma­ši­ne ka­da je ku­pio ovo pre­du­ze­će.

“Ni­šta od to­ga ni­je bi­lo unu­tra. Ma­ši­na ni­je bi­lo. Ku­pio sam ha­lu i ze­mlji­šte i na­kon to­ga sam po­čeo dru­gi, vlas­ti­ti bi­znis. O tim ma­ši­na­ma ne znam ni­šta, ni­ti sam ih uop­šte vi­dio”, ka­že Vu­čić.

I u Uni­Cre­dit ban­ci, ko­ja je pra­vni na­slje­dnik No­ve ba­nja­lu­čke ban­ke, o to­me ne zna­ju ni­šta. Ova ban­ka je kre­dit na­pla­ti­la iz hi­po­te­ke, a o ma­ši­na­ma ne zna ni­šta. Ugo­vor je da­vno po­tpi­san, iz njih se ne vi­de ime­na ku­pa­ca i tu mis­te­ri­ju je da­nas go­to­vo ne­mo­gu­će ri­je­ši­ti.

Ne­kre­tni­ne u Tu­zli, Bi­ha­ću i Ze­ni­ci

“Ja­dran­ka” je ima­la ne­kre­tni­ne i u os­ta­lim gra­do­vi­ma BiH – u Tu­zli, Ze­ni­ci i Bi­ha­ću. Me­đu­tim, ka­ko ka­že Dra­gan To­li­mir, ni­je­dna od ovih ne­kre­tni­na ni­je os­ta­la u vla­sniš­tvu “Ja­dran­ke”.

“To su bi­li ne­de­fi­ni­sa­ni imo­vin­sko-pra­vni odno­si. ‘Ja­dran­ka’ ni­je ima­la do­ku­men­te da su te ne­kre­tni­ne bi­le u nje­nom vla­sniš­tvu i one da­nas ima­ju dru­ge gaz­de. To su bi­le stam­be­ne zgra­de i po­slo­vni obje­kti. Pro­tiv po­je­di­nih di­re­kto­ra ‘Ja­dran­ke’ su vo­đe­ni kri­vi­čni pos­tup­ci zbog to­ga”, is­ta­kao je To­li­mir.

“22. de­cem­bar”

Pre­du­ze­će za izra­du voj­ne, po­li­cij­ske i ci­vil­ne odje­će “22. de­cem­bar” pri­va­ti­zo­va­no je 2001. go­di­ne. Su­mnje u ne­za­ko­ni­tu pro­da­ju po­slo­vnih prosto­ra pri­je pri­va­ti­za­ci­je, ali i po­sli­je pro­da­je drža­vnog ka­pi­ta­la, ni­ka­da ni­su do­ka­za­ne. “22. de­cem­bar” je osno­van 1954. go­di­ne i do 1991. godi­ne je bio u vla­sniš­tvu drža­ve, a kra­jem te go­di­ne do­la­zi do pro­mje­ne obli­ka or­ga­ni­zo­va­nja i pro­mje­ne u vla­sniš­tvu ka­pi­ta­la. U re­vi­zor­skom iz­vje­šta­ju iz 2012. go­di­ne, po­slje­dnjem ko­ji je ura­đen za ovo pre­du­ze­će, kon­sta­tu­je se da su krat­ko­ro­čne oba­ve­ze “22. de­cem­bra” ve­će od te­ku­će imo­vi­ne i da je ti­me ugro­že­na li­kvi­dnost, fi­nan­sij­ska sta­bil­nost i stal­nost po­slo­va­nja. Kon­tro­ver­zni ba­nja­lu­čki bi­zni­smen Jo­van Vi­do­vić po­sjedu­je naj­ve­ći broj akci­ja ovog pre­du­ze­ća (31 od­sto) i tvrdi da se “22. de­cem­bar” u me­đu­vre­me­nu opo­ra­vio.

“Ši­je­mo uni­for­me za Slo­ven­ce. Ima­mo 50 za­po­sle­nih že­na, ko­je ra­de u ha­li od 1.200 kva­dra­ta. Mo­gli bi­smo za­po­sli­ti još to­li­ko ra­dni­ka da ima po­sla, ali MUP RS ra­di­je uvo­zi uni­for­me iz Mađar­ske, ne­go da se ši­ju u Srpskoj. Ta­kvi su ten­de­ri, naj­vi­še po­ena se da­je ono­me ko mo­že odmah da ispo­ru­či ro­bu. Ali, ko ima 4.200 uni­for­mi na la­ge­ru? Ni­ko, osim ono­ga ko zna da tre­ba da ima. O to­me ti, ro­đe­ni, pi­ši”, re­kao je Vi­do­vić.

ZIBL u po­sje­du 100.000 kva­dra­ta grad­skog ze­mlji­šta

Za­vod za iz­gra­dnju Ba­nja­lu­ka na­la­zi se na ru­bu ste­ča­ja, iako je i ka­tas­tar­ski i grun­to­vno vla­snik 0,37 od­sto od 28 mi­li­ona kva­dra­tnih me­ta­ra grad­skog ze­mlji­šta, odno­sno oko 103.000 kva­dra­ta. To je 2008. go­di­ne i evi­den­ti­ra­no pro­to­ko­lom izme­đu gra­da i ZIBL-a, a ZIBL po­sje­du­je i ure­dnu do­ku­men­ta­ci­ju da je grad­sko ze­mlji­šte či­ji je vla­snik ste­če­no te­re­tnim pu­tem.

Pro­sje­čna ci­je­na grad­skog ze­mlji­šta u Ba­nja­lu­ci, u za­vi­snos­ti od zo­ne u ko­joj se na­la­zi, kre­će se u ra­spo­nu od 150 do 500 KM, pa ni­je te­ško izra­ču­na­ti da ZIBL u svom po­sje­du ima ze­mlji­šte vri­je­dno ne­ko­li­ko de­se­ti­na mi­li­ona ma­ra­ka. Iako se od uku­pnog ze­mlji­šta u vla­sniš­tvu ZIBL-a od oko 103.000 kva­dra­ta je­dan dio odno­si na tzv. re­po­ve, odno­sno di­je­lo­ve par­ce­la od po sve­ga ne­ko­li­ko kva­dra­ta, uku­pna vri­je­dnost ze­mlji­šta opet se mje­ri u mi­li­oni­ma ma­ra­ka.

Iz to­ga je ja­sno da zgra­da ZIBL-a u stro­gom cen­tru Ba­nja­lu­ke ni­je ono na šta su me­še­ta­ri ba­ci­li oko, već da gra­đe­vin­ski lo­bi mjer­ka vi­še­mi­li­on­ski vri­je­dno ze­mlji­šte ko­jeg že­li da se do­če­pa kroz ste­čaj­ni pos­tu­pak u ovoj us­ta­no­vi. ZIBL je za po­slje­dnjih ne­ko­li­ko go­di­na od naj­ve­će i naj­re­fe­ren­tni­je ar­hi­te­kton­sko-gra­đe­vin­ske ku­će u Srpskoj do­šao na rub ste­ča­ja.

Uprkos to­me što ni­je pri­va­ti­zo­van, po­što je grad Ba­nja­lu­ka još vla­snik 67 od­sto akci­ja, ZIBL iz ni­za ra­zlo­ga i te ka­ko za­slu­žu­je da se na­đe u se­ri­ji tek­sto­va o kra­hu ba­nja­lu­čke pri­vre­de.

ZIBL ove go­di­ne bi­lje­ži 50 go­di­na od osni­va­nja, a pod da­naš­njim na­zi­vom ra­di od 1979. go­di­ne, ka­da su se uje­di­ni­li Pre­du­ze­će za iz­gra­dnju Ba­nja­lu­ka, Stru­čna slu­žba SIZ-a sta­no­va­nja Ba­nja­lu­ka i Di­re­kci­ja za iz­gra­dnju Re­gi­onal­nog me­di­cin­skog cen­tra Ba­nja­lu­ka. Ta­da for­mi­ra­no Druš­tve­no pre­du­ze­će ZIBL, u pro­ce­su fa­mo­zne “pre­tvor­be” druš­tve­nog u drža­vno vla­sniš­tvo, pre­ime­no­va­no je 1995. go­di­ne u Osno­vno drža­vno pre­du­ze­će Za­vod za iz­gra­dnju. Pos­tu­pak pri­va­ti­za­ci­je drža­vnog ka­pi­ta­la u ovom pre­du­ze­ću za­po­čeo je 2003. go­di­ne, a okon­čan 2004. go­di­ne, ka­da je ko­na­čno preo­bli­ko­va­no u akci­onar­sko druš­tvo u ko­jem grad Ba­nja­lu­ka ima ne­što vi­še od 67 od­sto akci­ja. Naj­ve­ći ma­li akci­onar je Dar­ko Ta­dić, ko­ji kon­tro­li­še 17,3 od­sto akci­ja, dok je os­ta­tak u ru­ka­ma si­tnih akci­ona­ra, ko­ji po­sje­du­ju od 0,24 do 0,37 od­sto akci­ja.

Sve poslove obavljao ZIBL

Spe­ci­fi­čnost ZIBL-a i ono što ovo pre­du­ze­će či­ni ve­oma in­te­re­san­tnim le­ži u či­nje­ni­ci da je ZIBL na osno­vu pro­pi­sa ko­ji su va­ži­li do po­čet­ka ra­ta na ovim pros­to­ri­ma u ime in­ves­ti­to­ra obav­ljao sve po­slo­ve u ve­zi sa gra­đe­njem. Po­je­dnos­tav­lje­no, sve po­slo­ve, od do­bi­ja­nja upo­tre­bnih i gra­đe­vin­skih do­zvo­la, pa do te­hni­čkog pri­je­ma obav­ljao je ZIBL, a tek po­sli­je te­hni­čkog pri­je­ma, iz­gra­đe­ne ne­kre­tni­ne su pre­no­še­ne na stvar­nog vla­sni­ka, odno­sno u ze­mlji­šnim knji­ga­ma upi­si­va­ne na in­ves­ti­to­ra. Po­čet­kom ra­ta taj pro­ces je stao, pa su sve par­ce­le i svi obje­kti či­ju iz­gra­dnju je ne­ko dru­gi pla­tio os­ta­li upi­sa­ni na ZIBL, a gru­be pro­cje­ne po­ka­zu­ju da se nji­ho­va vri­je­dnost mje­ri de­se­ti­na­ma, pa i sto­ti­na­ma mi­li­ona ma­ra­ka.

To je i do da­nas otvo­re­no pra­vno pi­ta­nje, ko­je je do­da­tno za­kom­pli­ko­va­no odlu­kom ba­nja­lu­čke grad­ske upra­ve iz 1996. go­di­ne, ka­da je vi­še od 280 po­slo­vnih pros­to­ra ko­je je ZIBL gra­dio udru­že­nim sred­stvi­ma ra­zli­či­tih pre­du­ze­ća i in­ves­ti­to­ra i ko­ji su bi­li upi­sa­ni na ZIBL pre­ne­se­no na grad Ba­nja­lu­ku. Po­što je ZIBL u ze­mlji­šnim knji­ga­ma pra­kti­čno bio sa­mo for­mal­ni vla­snik po­me­nu­tih ne­po­kre­tnos­ti, jer je nji­ho­va iz­gra­dnja fi­nan­si­ra­na sred­stvi­ma ra­zli­či­tih in­ves­ti­to­ra, nji­ho­vo pre­pi­si­va­nje na grad Ba­nja­lu­ku je pra­vno po­tpu­no ne­do­re­če­no, a zbog ne­ri­je­še­nih imo­vin­sko-pra­vnih odno­sa izme­đu ZIBL-a, gra­da Ba­nja­lu­ka i in­ves­ti­to­ra po­me­nu­tih ne­kre­tni­na, sve će na kra­ju mo­ra­ti da do­bi­je sud­ski epi­log. U ja­vnos­ti se go­di­na­ma go­vo­ri da mo­ti­vi za još ne­ra­zjaš­nje­no ubis­tvo biv­šeg ra­dni­ka ZIBL-a Mi­la­na Vu­ke­li­ća le­že u to­me što je htio da obje­lo­da­ni ne­za­ko­ni­te ra­dnje upra­vo u ve­zi s pro­me­tom tih ne­kre­tni­na.

Su­no­vrat ZIBL-a za­po­čeo je pri­je pet go­di­na, a u de­cem­bru pro­šle go­di­ne grad­ska skup­šti­na je od­go­di­la ja­vnu ras­pra­vu i pra­kti­čno stor­ni­ra­la odlu­ku o for­mi­ra­nju grad­ske di­re­kci­je za iz­gra­dnju i ra­zvoj, či­me je za­ko­če­na ide­ja ko­ja je pred­stav­lja­la slam­ku spa­sa za ZIBL.

Na­ime, stra­te­gi­ju i ela­bo­rat o for­mi­ra­nju di­re­kci­je izra­di­la je Grad­ska ra­zvoj­na agen­ci­ja, a njo­me je bi­lo pre­dvi­đe­no da se ta agen­ci­ja, za­tim Cen­tar za ra­zvoj i una­pre­đe­nje se­la, Tu­ris­ti­čka or­ga­ni­za­ci­ja i ZIBL obje­di­ne i for­mi­ra je­din­stve­na di­re­kci­ja za iz­gra­dnju i ra­zvoj ko­ja bi bi­la smje­šte­na u atra­kti­vnoj zgra­di ZIBL-a u cen­tru Ba­nja­lu­ke. Pla­ni­ra­nom stra­te­gi­jom bi se po­ve­ća­la efi­ka­snost i sma­nji­lo bu­džet­sko iz­dva­ja­nje za rad grad­skih us­ta­no­va, ali u de­cem­bru pro­šle go­di­ne sve je od­go­đe­no na neo­dre­đe­no vri­je­me.

Nije pomogla ni veza u Vladi RS

Svo­je­vrstan pa­ra­doks pred­stav­lja i či­nje­ni­ca da je di­re­ktor ZIBL-a Ale­ksan­dar Cvi­ja­no­vić, ina­če su­prug pre­mi­jer­ke RS, u okto­bru po­dnio os­tav­ku na di­re­ktor­sku fun­kci­ju i pre­šao da ra­di u pri­va­tni In­sti­tut za gra­đe­vi­nar­stvo IG, ko­ji se ba­vi pra­kti­čno is­tim po­slo­vi­ma kao i ZIBL, či­me je, ka­ko tvrde upu­će­ni, pre­kršio kla­uzu­lu kon­ku­ren­ci­je. Po­red to­ga, Cvi­ja­no­vić je svom na­slje­dni­ku na če­lu ZIBL-a Vo­ji­sla­vu Te­ša­no­vi­ću u ama­net os­ta­vio ne­ko­li­ko ne­is­pla­će­nih pla­ta za­po­sle­ni­ma i ka­tas­tro­fal­nu fi­nan­sij­sku si­tu­aci­ju.

Da je ZIBL pra­kti­čno pred ste­ča­jem, pri­je ne­ko­li­ko da­na pot­vrdio je i sam di­re­ktor Vo­ji­slav Te­ša­no­vić, ko­ji je pred Skup­šti­nom gra­da re­kao da bi „ZIBL za naj­da­lje šest mje­se­ci mo­gao oti­ći u ste­čaj uko­li­ko ne bu­du pre­du­ze­te mje­re sta­bi­li­za­ci­je“. Skup­šti­na gra­da je usvo­ji­la in­for­ma­ci­ju o po­slo­va­nju ZIBL-a za 2014. go­di­nu, kao i za­klju­čak da se for­mi­ra po­se­bna ra­dna gru­pa sa za­dat­kom da dos­ta­vi pri­je­dlog o izlas­ku ove grad­ske us­ta­no­ve iz kri­ze.

U usvo­je­noj in­for­ma­ci­ji se na­vo­di da je ZIBL pro­šlu go­di­nu za­vršio sa mi­nu­som od 910.000 KM, a na­vo­di se i da su pri­ho­di od po­slo­va ko­je je ZIBL obav­ljao za grad Ba­nja­lu­ku opa­li sa 1,5 mi­li­on KM u 2007. go­di­ni na sve­ga 380.000 KM u pro­šloj go­di­ni. U in­for­ma­ci­ji se na­vo­di i da su na sma­nje­nje pri­ho­da uti­ca­le i „sta­gna­ci­ja pri­vre­dnih akti­vnos­ti, glo­bal­na eko­nom­ska kri­za, kon­ku­ren­ci­ja, te pro­mje­ne u za­kon­skoj re­gu­la­ti­vi“, ali upu­će­ni tvrde da iza uni­šta­va­nja ZIBL-a sto­ji mo­ćni gra­đe­vin­ski lo­bi ko­ji je ba­cio oko na vri­je­dnu imo­vi­nu i ze­mlji­šte ove us­ta­no­ve.

Krivični postupku zbog knjiženja imovine

Gra­do­na­čel­nik Ba­nja­lu­ke Slo­bo­dan Ga­vra­no­vić, po­sli­je sje­dni­ce grad­skog par­la­men­ta na ko­joj je ras­prav­lja­no o ZIBL-u, na­ja­vio je da će po­kre­nu­ti kri­vi­čni pos­tu­pak pro­tiv od­go­vor­nih uko­li­ko se ispos­ta­vi kao ta­čno da je ZIBL sve grad­sko ze­mlji­šte pre­knji­žio na se­be.

“Grad­sko gra­đe­vin­sko ze­mlji­šte bez odlu­ke Skup­šti­ne gra­da ni­ko ni­je mo­gao da pre­ne­se na se­be, pa ni ZIBL. Uko­li­ko je ta­čno da je to ura­đe­no, tra­ži­ću da se pro­tiv od­go­vor­nih po­kre­ne kri­vi­čni pos­tu­pak”, re­kao je Ga­vra­no­vić.

Sa dru­ge stra­ne, di­re­ktor ZIBL-a Vo­ji­slav Te­ša­no­vić re­kao je da je si­tu­aci­ja ve­oma kom­plek­sna ka­da je ri­ječ o grad­skom gra­đe­vin­skom ze­mlji­štu i nje­go­vom knji­že­nju na ZIBL.

“To se de­ša­va­lo pri­je 10-15 go­di­na i bi­lo je ne­kog knji­že­nja pre­ko za­dru­ga. Ni­sam imao vre­me­na da se ba­vim ti­me, ali to dio po dio rje­ša­va­ju na­ši pra­vni­ci u do­go­vo­ru sa Grad­skom upra­vom”, re­kao je Te­ša­no­vić.

Di­re­kci­je za ra­zvoj i iz­gra­dnju još u op­ci­ji

Zdrav­ko Jo­si­po­vić, pot­pred­sje­dnik Skup­šti­ne gra­da, krat­ko je re­kao da grad­ska upra­va ni­je odus­ta­la od ide­je o for­mi­ra­nju Di­re­kci­je za ra­zvoj i iz­gra­dnju ko­ja pra­kti­čno pred­stav­lja spas za po­srnu­li ZIBL.

“Re­ali­za­ci­ja te ide­je je od­go­đe­na, ali se od nje ni­je odus­ta­lo. Oci­je­nje­no je da bi for­mi­ra­nje di­re­kci­je do­pri­ni­je­lo bržem i efi­ka­sni­jem ra­du u ko­rist gra­đa­na, ta­ko da će se ići na re­ali­za­ci­ju te ide­je i stra­te­gi­je”, ka­že Jo­si­po­vić.

Urbanistički zavod: Od Vlade, preko Jove, do gašenja

Slučaj privatizacije Urbanističkog zavoda RS na najslikovitiji način opisuje svu nakaradnost kompletnog procesa privatizacije u RS.

Banjalučki biznismen Jovo Vidović do 2005. godine postao je vlasnik skoro 50 odsto akcija Urbanističkog zavoda, da bi Zavod u aprilu 2011. godine završio u stečaju. Poslije toga, odnosno u decembru iste godine, Vlada RS postala je stoodstotni vlasnik Urbanističkog zavoda, koji je preregistrovan u Novi urbanistički zavod, ali reprivatizacija nije donijela nikakve rezultate.

Naprotiv, Novi urbanistički zavod je doveden na rub stečaja, zbog čega je Ministarstvo za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju RS slamku spasa za posrnulu ustanovu pronašlo u njegovom spajanju s Institutom za ispitivanje materijala i konstrukcija RS i formiranjem nove ustanove pod nazivom Institut za urbanizam, građevinarstvo i ekologiju.

Iz Ministarstva za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju preciziraju da je Vlada RS saglasnost na spajanje NUZ i IMK dala na 23. sjednici održanoj 28. maja.

“Nova institucija u vlasništvu RS ubuduće će nositi naziv JU Institut za urbanizam, građevinarstvo i ekologiju RS. Razlog za spajanje ove dvije javne ustanove je nastojanje Vlade da napravi naučno-stručnu instituciju od izuzetnog značaja za RS. Institut će ubuduće moći kadrovsko i tehnički da vrši poslove planiranja, ispitivanja i atestiranja sirovinskih materijala, proizvoda, konstrukcija, opreme i instalacija, kontrolu kvaliteta, izrade i kontrole tehničke dokumentacije, tehničke preglede svih vrsta građevinskih objekata, stručni nadzor nad izgradnjom, te druge poslove za koje su do sada bile ovlašćene ove javne ustanove”, navode iz Ministarstva.

Potpredsjednik Vlade RS i ministar za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju Srebrenka Golić precizirala je da će spajanjem ove dvije institucije, Institut za urbanizam, građevinarstvo i ekologiju brojati oko 130 zaposlenih.

“Proširenjem djelatnosti, ali i kadrovski ojačan, novi institut postaje respektabilna institucija iz oblasti ispitivanja materijala, urbanizma, prostornog planiranja i ekologije u RS. Sa referencama na izgradnji već pomenutih objekata, stručnim licencama i sertifikatima i školovanim kadrovima, Institutu se otvaraju i mogućnosti učešća na izgradnji kapitalnih objekata, ne samo u RS i BiH, već i regionu”, rekla je Golićeva.

Poseban paradoks u cijeloj priči u vezi s privatizacijom ovog preduzeća koji potvrđuje tezu o nakaradnosti ogleda se u činjenici da je tadašnji predsjednik Komisije za reviziju privatizacije RS Borislav Bijelić privatizaciju Urbanističkog zavoda RS prvo proglasio nezakonitom da bi ubrzo potom postao direktor ovog preduzeća!

Pored toga, dodatni paradoks predstavlja činjenica da je polovinom 2010. godine kada je ova firma praktično bila u predstečajnom postupku, a radnici u štrajku, za njenog direktora imenovan dotadašnji predsjednik sindikalne organizacije preduzeća Slaviša Lukić.

On je ujedno i najbolji svjedok agonije u kojoj je završilo preduzeće na čijem čelu je bio svega nekoliko mjeseci i iz koga je pobjegao glavom bez obzira kada je vidio da je poslodavcima briga za radnike na posljednjem mjestu.

Od nekada uspješnog preduzeća u kome je u pojedinim periodima radilo i preko 120 radnika, među kojima veliki broj uglednih arhitekata i inženjera, na kraju je ostalo svega oko 45 zaposlenih koji platu nisu primili posljednjih nekoliko mjeseci.

Urbanistički zavod RS je sada davne 1993. godine proglašen institucijom od posebnog interesa za RS, a njegova privatizacija je počela 2002. godine kada je 10,47 odsto državnog kapitala kupio Siniša Hrnjaz, jedan od najčešćih učesnika licitacija za prodaju državnog kapitala u preduzećima. Na licitaciji održanoj početkom avgusta 2005. godine, Hrnjaz je navedeni državni kapital kupio za svega 82.894 KM, iako je početna cijena na licitaciji iznosila 169.894 KM.

Pored toga što je 10,47 odsto državnog kapitala dobio po minimalnoj cijeni, Hrnjaz ni taj kompletan iznos nije platio u gotovini.

U “kešu” je platio 20.000 KM, a ostatak od 62.894 KM u staroj deviznoj štednji, koja se tada od starih deviznih štediša mogla kupiti za maksimalno polovinu, a najčešće za samo trećinu vrijednosti.

Poslije početne privatizacije, u priču se uključuje banjalučki biznismen Jovo Vidović, koji je u roku od nekoliko mjeseci postao vlasnik 21,92 odsto kapitala u Urbanističkom zavodu, tako što je od oktobra 2002. do marta 2003. godine od Siniše Hrnjaza i drugih malih akcionara putem berze kupio 355.786 akcija. Vidoviću to nije bilo dovoljno za kontrolni paketa, a do njega je došao nakon sjednice Skupštine akcionare Urbanističkog zavoda, koja je održana 31. marta 2003. godine.

Presudio glas Budimira Balabana

Na toj sjednici Skupštine akcionara većina akcionara, među kojima i grad Banjaluka, koji je zastupao tadašnji šef Odjeljenja za stambeno-komunalne poslove, a danas predsjednik gradske skupštine Budimir Balaban, donijela je odluku o dokapitalizaciji ovog preduzeća, odnosno odobrila emisiju 500.000 novih akcija. Pored Balabana, za ovu odluku su glasali i predstavnici privatizacionih investicionih fondova “Cepter” Goran Vajkić, “Privrednik” Borko Đurić i “Bors” Milenko Đaković, zatim predstavnica Fonda PIO RS, kao i mali akcionari, odnosno ukupno 68,63 odsto akcionara.

To je bio ključni korak kojim je Jovo Vidović stekao većinski paket akcija, jer je upravo on u junu iste godine 500.000 novih akcija putem “zatvorene ponude” kupio za 500.000 KM, čime je ukupni udio akcija povećao na 40,30 odsto. Nepune dvije godine nakon toga, Jovo Vidović je dao javnu ponudu za preuzimanje akcija Urbanističkog zavoda RS po cijeni od deset feninga i na taj način je postao vlasnik 48,88 odsto kapitala ovog preduzeća.

Poslovanje Urbanističkog zavoda RS sa drugim firmama u vlasništvu Jove Vidovića dovelo je ovo preduzeće u veoma tešku situaciju.

Početkom maja 2010. godine, 84 radnika ovog preduzeća su počela štrajk zbog neisplaćenih plata, a teška situacija kulminirala je u aprilu 2011. godine pokretanjem stečajnog postupka.

Ovaj potez je uslijedio samo nekoliko dana nakon što je Ministarstvo za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju RS oduzelo dvije licence, i to licencu za izradu prostornih, urbanističkih i regulacionih planova i licencu za izradu tehničke dokumentacije za objekte visokogradnje, čime je praktično onemogućen rad ovog preduzeća.

U decembru 2011. godine, Vlada RS je postala stoodstotni vlasnik Urbanističkog zavoda, tako što je na licitaciji u Okružnom privrednom sudu u Banjaluci kupila cjelokupnu imovinu ovog preduzeća u stečaju za 4.250.000 KM.

U aprilu 2012. godine, otprilike godinu dana nakon pokretanja stečajnog postupka, Vlada Srpske je donijela odluku o formiranju Javne ustanove Novi urbanistički zavod RS, a za v.d. direktora imenovana je Spomenka Vojnović-Kovačević.

Ona se na toj funkciji nije zadržala ni godinu dana, a za to vrijeme je napravila mršave poslovne rezultate, koji joj nisu smetali da donese odluku o nabavci novog službenog vozila za ovo preduzeće u vrijednosti od preko 40.000 KM.

Kovačevićeva je u februaru 2013. godine razriješena dužnosti, a za v.d. direktora imenovana je Dragica Arnautović-Aksić, koja je ostala bez funkcije gašenjem Novog urbanističkog zavoda.

Direktor novoformiranog Instituta za urbanizam, građevinarstvo i ekologiju je dosadašnji direktor Instituta za ispitivanje materijala i konstrukcija Stevan Jovanović.

Radnici bez plata

Radnici Urbanističkog zavoda RS posljednju platu primili su zahvaljujući sredstvima Ministarstva za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju, koje je prije Nove godine ovom preduzeću prebacilo sredstva za dvije plate. Preduzeće se nalazilo u gotovo bezizlaznoj situaciju, tako da je resorno ministarstvo odlukom o spajanju Novog urbanističkog zavoda s Institutom za ispitivanje materijala i konstrukcija onemogućilo da milionska imovina firme, u koju se ubraja i zgrada u strogom centru Banjaluke u kojoj je sjedište Zavoda, završi u vlasništvu nekog tajkuna ili „kontroverznog biznismena“.

Vajkić: Stečaj je pokrenut nezakonito!

Goran Vajkić, posljednji direktor Urbanističkog zavoda RS, prije nego što je ponovo prešao u vlasništvo Vlade RS, i predstavnik PIF-a “Cepter” na Skupštini akcionara na kojoj je praktično omogućeno Jovi Vidoviću da stekne većinski paket akcija u ovom preduzeću, kaže da apsolutno ništa nije bilo sporno u odluci o dokapitalizaciji i emitovanju novih 500.000 akcija koje je kasnije kupio Vidović.

“Za tu odluku je glasao Budimir Balaban kao predstavnik državnog kapitala, tako da moj glas apsolutno nije bio presudan. Međutim, odgovorno tvrdim da je Zavod i danas mogao pozitivno da posluje da nije povedena hajka protiv tog preduzeća. Stečajni postupak je pokrenut nezakonito, što je potvrdio Viši privredni sud u Banjaluci, ali niža pravosudna instance se oglušila o tu odluku i nastavila stečajni postupak”, kaže Vajkić, dodajući da sud još nije dao konačnu riječ po pitanju stečajnog postupka u “bivšem” Urbanističkom zavodu RS.

Incel: Sim­bol pri­vre­de pos­tao njen spo­me­nik

“In­ce­lov” di­mnjak, ko­ji je ne­ka­da pred­stav­ljao sim­bol ba­nja­lu­čke pri­vre­de, ko­li­ko god to zvu­ča­lo mor­bi­dno, da­nas u naj­bu­kval­ni­jem smislu pred­stav­lja nad­gro­bni spo­me­nik uni­šte­ne i po­srnu­le pri­vre­de u naj­ve­ćem gra­du RS. Dru­gim ri­je­či­ma, uga­še­ni di­mnjak pre­du­ze­ća, ko­je je ne­ka­da za­poš­lja­va­lo vi­še od 6.500 ra­dni­ka, pre­tvo­rio se u sim­bol tran­zi­cij­skih i pri­va­ti­za­ci­onih me­še­ta­ra i spo­me­nik ar­mi­je obesprav­lje­nih ra­dni­ka.

U okvi­ru SO­UR-a “In­cel”, ko­ji je bio gi­gant he­mij­ske in­dus­tri­je biv­še za­je­dni­čke drža­ve, ne­ka­da su po­slo­va­le “Ce­lu­lo­za”, “Vis­ko­za”, “Elek­tro­li­za”, “Ener­ge­ti­ka”, “In­dus­trij­ske plan­ta­že” i još ne­ko­li­ko OOUR-a, ko­ji su os­tva­ri­va­li za­je­dni­čki izvoz od pre­ko 100 mi­li­ona dola­ra. U kru­gu fa­bri­čkog kom­ple­ksa “In­ce­la” da­nas je smje­šte­no šez­de­se­tak pri­va­tnih pre­du­ze­ća i ne­ko­li­ko re­pu­bli­čkih us­ta­no­va i ja­vnih pre­du­ze­ća u ko­ji­ma uku­pno ra­di oko 1.500 ra­dni­ka. Po­red i izme­đu fir­mi i us­ta­no­va ko­je ra­de na­la­ze se ru­ini­ra­ni obje­kti ne­ka­daš­njeg pri­vre­dnog gi­gan­ta ko­ji pred­stav­lja­ju pra­vu sli­ku pri­va­ti­za­ci­je ovog pre­du­ze­ća.

Mir­ko Mil­kić, je­dan od biv­ših di­re­kto­ra u “In­ce­lu”, s nes­kri­ve­nom sje­tom go­vo­ri o fir­mi u ko­joj je pro­veo ra­dni vi­jek i pri­zna­je da vi­še od de­ce­ni­je i po ni­je sa­ku­pio hra­bros­ti da pro­đe kroz ka­pi­ju kroz ko­ju je u nje­go­vo vri­je­me sva­ko­dne­vno pro­la­zi­lo vi­še od 6.500 ra­dni­ka. Mil­kić ka­te­go­ri­čno tvrdi da je “In­cel” mo­gao da op­sta­ne i ka­že da su po­je­di­ni proi­zvo­dni po­go­ni, odno­sno OOUR-i, i da­nas mo­gli da ra­de i izvo­ze svo­je proi­zvo­de.

“‘Vis­ko­za’ je go­to­vo kom­ple­tnu proi­zvo­dnju izvo­zi­la u inos­tran­stvo, ugla­vnom u Nje­ma­čku, i za­hva­lju­ju­ći to­me, ‘In­cel’ je imao ve­li­ka devi­zna sred­stva ko­ja smo ‘po­su­đi­va­li’ os­ta­lim ju­go­slo­ven­skim fir­ma­ma. Za­što je on­da ‘Vis­ko­za’ mo­ra­la da pro­pa­dne? Ko­me je to bi­lo u in­te­re­su”, pi­ta se Mil­kić.

On ka­te­go­ri­čno tvrdi da se “In­cel” mo­gao res­tru­ktu­ri­ra­ti i ra­di­ti, ali pri­zna­je da su ne­ke ka­tas­tro­fal­ne gre­ške na­prav­lje­ne pri­je po­čet­ka rata i ka­sni­je pri­va­ti­za­ci­je.

“Ta­daš­nja skup­šti­na op­šti­ne Ba­nja­lu­ka, či­ni mi se ne­gdje 1986. go­di­ne, odba­ci­la je pri­je­dlog da se spo­je ‘In­ce­lo­va’ ener­ga­na i grad­ska ‘Topla­na’. Zbog to­ga Ba­nja­lu­ka da­nas ima ka­tas­tro­fal­no ri­je­še­no pi­ta­nje gri­ja­nja, jer je sa­mo tre­ba­lo spo­ji­ti ‘In­ce­lo­vu’ ener­ga­nu i ‘Toplanu’ i da­nas Ba­nja­lu­ka ne bi ima­la pro­blem s gri­ja­njem”, ka­že Mil­kić.

On objaš­nja­va da je “In­cel” imao odma­ra­li­šta od Po­re­ča do Ul­ci­nja, is­ti­ču­ći da je “Ce­lex” pri­je ra­ta ci­je­li Ja­dran snab­di­je­vao svo­jim proi­zvo­di­ma, odno­sno ubru­si­ma, to­alet pa­pi­rom, ma­ra­mi­ca­ma i os­ta­lim proi­zvo­di­ma.

“Znam da su ka­sni­je u pri­va­ti­za­ci­ji ne­ki Slo­va­ci pri­va­ti­zo­va­li ‘Ce­lex’ i za­drža­li proi­zvo­dnju i dra­go mi je da to ra­di, ali sma­tram da taj pogon ni­je mo­rao da bu­de pri­va­ti­zo­van”, ka­že Mil­kić.

U pro­ce­su pri­va­ti­za­ci­je, ve­ći­na pre­du­ze­ća iz sas­ta­va “In­ce­la” za­vrši­la je u ste­ča­ju, a imo­vi­na u ru­ka­ma taj­ku­na. Naj­bo­lji pri­mjer predstavlja upra­vo “Vis­ko­za”, či­ja je ne­ka­daš­nja zgra­da u kru­gu “In­ce­la”, po­zna­ta kao “zgra­da 140”, za­vrši­la u ru­ka­ma vla­sni­ka kom­pa­ni­je “Ekva­tor” Đor­đa Da­vi­do­vi­ća, is­to kao i ho­tel “Sla­vi­ja” u stro­gom cen­tru Ba­nja­lu­ke. Da­vi­do­vić, odno­sno nje­go­va kom­pa­ni­ja “Ekva­tor”, pos­tao je vla­snik po­me­nu­te zgra­de u iz­vršnom sud­skom pos­tup­ku na ime du­ga “In­ce­la” pre­ma ovoj kom­pa­ni­ji od oko mi­li­on ma­ra­ka. Na­kon što je do­šao u po­sjed po­me­nu­te zgra­de, Da­vi­do­vić je zgra­du sa­ni­rao i pre­pro­dao in­sti­tu­ci­ja­ma RS za 13 mi­li­ona KM. U njoj su danas smje­šte­ni In­spe­kto­rat RS, Agen­ci­ja za uprav­lja­nje odu­ze­tom imo­vi­nom i “Slu­žbe­ni gla­snik RS”.

Je­di­ni po­zi­ti­van pri­mjer pred­stav­lja “In­ce­lov” ne­ka­daš­nji po­gon “Ce­lex”, ko­ji je ku­pi­la slo­va­čka fir­ma “Eco In­vest”. Slo­va­ci su 65 od­sto drža­vnog ka­pi­ta­la, či­ja je vri­je­dnost pro­ci­je­nje­na na 7,4 mi­li­ona, ku­pi­li za 500.000 KM. To je pra­kti­čno i je­di­na fir­ma iz sas­ta­va nekadašnjeg gi­gan­ta ko­ja je za­drža­la dje­la­tnost i u ko­joj da­nas ra­di vi­še od 200 ra­dni­ka, dok su os­ta­la pre­du­ze­ća, kao što smo re­kli, završi­la ili u ste­ča­ju ili u vla­sniš­tvu taj­ku­na, ko­je su za­ni­ma­li sa­mo imo­vi­na i ze­mlji­šte tih pre­du­ze­ća, a ne su­dbi­na ra­dni­ka.

Vla­da RS za­drža­la je ve­ćin­ski ka­pi­tal u “Po­slo­vnoj zo­ni” i “In­dus­trij­skim plan­ta­ža­ma”. Di­re­ktor “Po­slo­vne zo­ne” Đu­rađ Ba­njac ne di­je­li miš­lje­nje Mir­ka Mil­ki­ća i ka­že da “In­cel” je­dnos­ta­vno ni­je mo­gao da op­sta­ne. Ba­njac ka­že da se stva­ri mo­ra­ju po­sma­tra­ti iz ši­reg konteksta, a ne sa­mo na na­čin da se “In­cel” ba­vio proi­zvo­dnjom de­fi­ci­tar­nih proi­zvo­da.

“U glo­bal­nim okvi­ri­ma, proi­zvo­dnjom ce­lu­lo­ze, što je ne­ka­da bi­la pra­kti­čno osno­vna dje­la­tnost ‘In­ce­la’, da­nas se ba­vi sve­ga če­ti­ri ili pet kom­pa­ni­ja na glo­bal­nom ni­vou, ta­ko da je ilu­zor­no go­vo­ri­ti da je ‘In­cel’ sa svo­jim ka­pa­ci­te­ti­ma i zas­tar­je­lom te­hno­lo­gi­jom mo­gao da se bo­ri s nji­ma. Po­red to­ga, po­oš­tre­ni su eko­lo­ški stan­dar­di ko­je ‘In­cel’ je­dnos­ta­vno ni­je mo­gao da pra­ti”, objaš­nja­va Ba­njac.

On se ne sla­že ni s tvrdnja­ma da je “In­cel” uni­šten, jer, ka­ko ka­že, u kru­gu ne­ka­daš­njeg “In­ce­la”, odno­sno u okvi­ru “Po­slo­vne zo­ne” na čijem je če­lu, tre­nu­tno ra­di vi­še od 70 pri­vre­dnih su­bje­ka­ta ko­ji za­poš­lja­va­ju oko 1.700 ra­dni­ka.

“Sa­mo ‘Po­slo­vna zo­na’ ima 59 za­po­sle­nih, od ko­jih naj­ve­ći broj ra­di na održa­va­nju”, ka­že Ba­njac.

Na pi­ta­nje ka­ko je “Po­slo­vna zo­na”, ko­ja pra­kti­čno ži­vi od ubi­ra­nja ki­ri­je za iz­da­te obje­kte u kru­gu ne­ka­daš­njeg “In­ce­la”, kao i od pri­li­čno spor­ne na­pla­te ulas­ka u ovoj krug, pro­šle go­di­ne na­pra­vi­la gu­bi­tak od pre­ko 800.000 KM, Ba­njac ka­že da je ri­ječ o iš­čiš­ća­va­nju i isknjižava­nju odre­đe­nih stva­ri iz ra­ni­jeg pe­ri­oda.

“Mi smo sva­ke go­di­ne po­slo­va­li po­zi­ti­vno, ali mo­ra­li smo ura­di­ti odre­đe­na is­knji­ža­va­nja i zbog to­ga je pri­ka­zan po­slo­vni mi­nus. Da to nismo ura­di­li pro­šle go­di­ne, mo­ra­li bi­smo da ura­di­mo ove”, ka­že Ba­njac.

On pri­zna­je da je “Po­slo­vna zo­na” još pu­na ru­ini­ra­nih zgra­da ko­je pred­stav­lja­ju pra­vo ru­glo, ali is­ti­če da su za nji­ho­vo ukla­nja­nje ili sa­na­ci­ju po­tre­bna mi­li­on­ska sred­stva.

“Bel­fan” pri­mjer la­žnog ste­ča­ja

Pri­va­ti­za­ci­ja biv­šeg “In­ce­lo­vog” pre­du­ze­ća “Bel­fan” pred­stav­lja škol­ski pri­mjer “za­ko­ni­te” pri­va­ti­za­ci­je u ko­joj no­vi vla­snik ku­pi drža­vno pre­du­ze­će, ras­pro­da imo­vi­nu i na kra­ju fir­mu gur­ne u ste­čaj. Pe­ri­od od pri­va­ti­za­ci­je do ste­ča­ja ot­kri­va ci­je­lu mre­žu po­slo­va­nja po­ve­za­nih pra­vnih li­ca i pro­da­je imo­vi­ne dru­gim fir­ma­ma.

Ve­ćin­ski vla­snik “Bel­fa­na” 2003. go­di­ne pos­tao je Ve­li­mir Ilić, ko­ji je već 15. ju­na 2004. go­di­ne fir­mu po­di­je­lio na dvi­je no­ve fir­me – “Bel­fan no­vi” i “In­bel” u ko­jem je di­re­ktor bio nje­gov sin Dra­gan Ilić, po­znat i kao vla­snik ugos­ti­telj­skog obje­kat “La Te­ra­ca” u banjalučkom na­se­lju La­za­re­vo, ka­že naš sa­go­vor­nik ko­ji je že­lio da os­ta­ne ano­ni­man.

Po­tom je imo­vi­nu i po­slo­vne obje­kte u kru­gu “In­ce­la” u vla­sniš­tvu “Bel­fa­na”, odno­sno u vla­sniš­tvu no­vo­for­mi­ra­nih pre­du­ze­ća “Bel­fan no­vi” i “In­bel”, pre­ma do­ku­men­ta­ci­ji ko­ja je u na­šem po­sje­du, pro­dao pre­du­ze­ći­ma “Max pa­pir”, “Me­gas­til”, “San­ta­na”, “Če­gar”, “Joneko”, “Grand Sa­ni” i “To­ma­to Com­merc”, a ugo­vor o fi­zi­čkoj di­obi ne­po­kre­tnos­ti za­klju­čen je 29. fe­bru­ara 2008. go­di­ne.

Na­kon za­klju­če­nja po­me­nu­tog ugo­vo­ra i di­obe imo­vi­ne, Osno­vni sud u Ba­nja­lu­ci, odno­sno su­di­ja Ne­de­ljko Mi­li­je­vić, na pri­je­dlog direkto­ra “Bel­fan no­vi” Slav­ka Bo­san­či­ća, do­nio je 14. okto­bra 2008. go­di­ne rje­še­nje o po­kre­ta­nju ste­čaj­nog pos­tup­ka u ovom preduzeću. Sa­gla­snost za po­kre­ta­nje ste­čaj­nog pos­tup­ka da­la je i pri­vre­me­ni ste­čaj­ni upra­vnik Lju­bin­ka Be­rić-Ri­so­je­vić, ko­ja je u pisanom iz­vje­šta­ju na­ve­la da “pre­du­ze­će od 2007. go­di­ne ne obav­lja po­slo­vnu akti­vnost zbog pla­te­žne ne­spo­so­bnos­ti”, te da “ra­spo­la­že imo­vi­nom iz ko­je se mo­gu na­mi­ri­ti tro­ško­vi ste­čaj­nog pos­tup­ka”.

Ste­čaj­ni pos­tu­pak u ovoj fir­mi je za­vršen, a is­ti sce­na­rio je za­po­čet i u fir­mi “In­bel” i to 9. ju­na 2011. go­di­ne ka­da je di­re­ktor Dra­gan Ilić pre­dlo­žio otva­ra­nje ste­čaj­nog pos­tup­ka. Pri­vre­me­ni ste­čaj­ni upra­vnik se pro­ti­vio tom pri­je­dlo­gu, ali se na­kon na­la­za fi­nan­sij­skog vještaka Mio­dra­ga Ze­ljko­vi­ća slo­žio s pri­je­dlo­gom i is­ti sud i is­ti su­di­ja kao i u slu­ča­ju “Bel­fan no­vi”, da­kle Ne­de­ljko Mi­li­je­vić, 10. ma­ja 2012. go­di­ne do­nio je rje­še­nje o otva­ra­nju ste­čaj­nog pos­tup­ka u “In­be­lu”, ko­ji još ni­je okon­čan. In­te­re­san­tno je da je di­re­ktor “In­be­la” Dra­gan Ilić u pri­je­dlo­gu za po­kre­ta­nje ste­ča­ja pri­znao da je “imo­vi­na pre­du­ze­ća, odno­sno ne­kre­tni­ne pro­da­te ra­di izmi­re­nja du­go­va”, kao i da su “ma­ši­ne i opre­ma za obav­lja­nje re­gis­tro­va­ne dje­la­tnos­ti već ra­ni­je pro­da­te ra­di izmi­re­nja oba­ve­za pre­ma po­vje­ri­oci­ma”.

Pra­vi ku­ri­ozi­tet u ci­je­lom slu­ča­ju pred­stav­lja či­nje­ni­ca da se, uprkos zah­tje­vi­ma biv­ših ra­dni­ka “Bel­fa­na”, ni­ko od in­spe­kcij­skih ili istražnih or­ga­na ni­je ozbi­ljno za­in­te­re­so­vao za pri­va­ti­za­ci­ju ovog pre­du­ze­ća iz če­ga se mo­že za­klju­či­ti da je “Bel­fan”, kao i ve­ći­na os­ta­lih pri­va­ti­zo­va­nih pre­du­ze­ća u Srpskoj, uni­šten po za­ko­nu.

“In­dus­trij­ske plan­ta­že” po­zi­ti­van pri­mjer!

Po­red “Po­slo­vne zo­ne”, u ve­ćin­skom vla­sniš­tvu Vla­de RS su i “In­dus­trij­ske plan­ta­že” za ko­je se slo­bo­dno mo­že re­ći da su, po­red “Ce­lexa”, je­di­na zdra­va fir­ma iz sas­ta­va biv­šeg “In­ce­la”. Ovo pre­du­ze­će se ba­vi plan­ta­žnim uz­go­jem šum­skog drve­ća i po­sje­du­je oko 7.500 he­kta­ra pod plan­ta­ža­ma na po­dru­čju La­kta­ša, Če­lin­ca, Srpca i Prnja­vo­ra. Pre­ma iz­vje­šta­ju ne­za­vi­snih re­vi­zo­ra o po­slo­va­nju ovog pre­du­ze­ća u pro­šloj go­di­ni, “In­dus­trij­ske plan­ta­že” po­sje­du­ju imo­vi­nu vri­je­dnu oko 110 mi­li­ona KM i os­tva­ru­ju go­diš­nji pri­hod od 3,5 mi­li­ona KM. Uprkos to­me, upu­će­ni tvrde da se upra­vo zbog to­ga već go­di­na­ma ple­te mre­ža i pra­vi plan ka­ko da se ovo pre­du­ze­će sro­že na naj­ni­že gra­ne, ka­ko bi nje­go­va imo­vi­na i vri­je­dne plan­ta­že, po uho­da­nom re­cep­tu, za­vrši­le u ru­ka­ma no­vo­pe­če­nih bo­ga­ta­ša. Na sre­ću, Upra­va ovog pre­du­ze­ća za sa­da se us­pje­šno odu­pi­re svim pri­tis­ci­ma o če­mu svje­do­či i po­zi­ti­vna ocje­na re­vi­zo­ra.

Ko je pro­dao odma­ra­li­šta na Ja­dra­nu?!

Po­se­bnu pri­ču u ve­zi s imo­vi­nom biv­šeg “In­ce­la” pred­stav­lja­ju odma­ra­li­šta ovog ne­ka­daš­njeg pri­vre­dnog gi­gan­ta ši­rom ja­dran­ske oba­le. Naj­ve­ći broj pri­ja­va u tim pre­dme­ti­ma po­dni­je­la je Ko­mi­si­ja za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je u RS u vri­je­me dok je njen pred­sje­dnik bio Sa­vo Še­va­lje­vić, ali ni­je po­zna­to da je bi­lo ko­ja pri­ja­va za­vrši­la sud­skim epi­lo­gom i to ne sa­mo kad je ri­ječ o imo­vi­ni “In­ce­la”, već i broj­nih dru­gih pre­du­ze­ća iz RS. Iz na­dle­žnih tu­ži­la­šta­va sti­za­la su sa­mo štu­ra sa­op­šte­nja da se pos­tup­ci na­la­ze u fa­zi is­tra­ge, ta­ko da pra­kti­čno ni­ko ne zna ka­kva je su­dbi­na pre­os­ta­lih odma­ra­li­šta na oba­la­ma Ja­dra­na či­ji vla­sni­ci su pro­pa­li i uni­šte­ni pri­vre­dni gi­gan­ti iz RS, me­đu ko­ji­ma je i biv­ši po­nos he­mij­ske in­dus­tri­je SFRJ.

Gospodska: Tajkunska ulica bez broja

Privatizacije banjalučkih privrednih preduzeća zapravo predstavljaju grčevitu borbu za gradsko građevinsko zemljište, ali i za mnogobrojne poslovne prostore u najatraktivnijoj banjalučkoj ulici – Gospodskoj. Prije rata i tajkunskog “naleta”, u Ulici Veselina Masleše, popularnoj Gospodskoj, nalazili su se poslovni prostori i prodavnice najznačajnijih privrednih preduzeća onoga vremena.

Svoje objekte u Gospodskoj ulici imali su, između ostalih, slovenačka fabrika obuće “Peko”, zagrebačka “Astra”, “Muzička naklada”, “Jugoton”, “Poljoeksport” iz Sarajeva, “Merkur” iz Bačke Palanke, Savremena modna konfekcija “1. maj” iz Pirota, kranjska “Planika” (koja i danas radi u jednom haustoru Gospodske ulice), splitska “Jugoplastika”, čuvena fabrika obuće “Borovo”, kasnije privatizovani i uništeni “Cvjećar”, Tvornica obuće “Bosna”, “Zlatara” iz Majdanpeka, beogradski “Beko”.

Danas Gospodsku ulicu posjeduju najpoznatiji tajkuni i biznismeni ovoga grada i njegove okoline – Mladen Milanović Kaja, Pantelija Damjanović, Veselin Malbašić, Ljubo Ćubić i Brane Janković.

Oni su kupili gotovo sve objekte u Gospodskoj ulici, a ujedno su vlasnici i drugih značajnih nekretnina u Banjaluci, poput Robne kuće “Centar”, koja je Milanovićevo vlasništvo i koja ne radi cijelih 12 godina. Prodaja Gospodske ulice išla je u dva smjera – jednu grupu prodavaca činila su ona pravna lica čije je sjedište bilo van RS, dok su drugu činila ona sa sjedištem u RS. U oba slučaja, tvrde stručnjaci, nekretnine su prodavane ili preuzete kroz privatizaciju matičnih državnih preduzeća za 10 ili 20 odsto njihove realne cijene.

Prema papirima, koji su u posjedu poslovnog portala “CAPITAL.ba” i “Nezavisnih novina”, Gospodska ulica je prije rata raspolagala sa 10.935 kvadratnih metara poslovnih prostora. Cijena kvadrata u Gospodskoj ulici danas se kreće između sedam i deset hiljada maraka, što znači da Gospodska ulica vrijedi između 70 i 100 miliona maraka. Najveću vrijednost kvadrat u Gospodskoj imao je u periodu između 2007. i 2010. godine, kada je kvadrat prodavan po cijeni od čak 15.000 maraka.

Banjalučki biznismen Brane Janković, koji je suvlasnik i banjalučkog hotela “Bosna” i GP “Krajina” (čiji su vlasnici takođe biznismeni Milenko Čičić i Borko Đurić), kupio je, saznajemo nezvanično, 180 lokala “Bosna trgovine” širom bivše Jugoslavije. Između ostalih – i lokal u Gospodskoj ulici. Drugim riječima, Janković je privatizovao objekte jednog od najvećih proizvodnih preduzeća u bivšoj BiH. Vlasnik RK “Beograđanka” je Pantelija Damjanović, čija supruga u prizemlju objekta vodi prodavnicu “Damjan”, a sin na zadnjem spratu noćni klub “Kruna”.

Kaja većinski vlasnik ulice

Milanović je vlasnik Robne kuće “Merkur” (836 kvadratnih metara), Robne kuće “Atina” (1.121,60 kvadratnih metara), poslovnog objekta “Stara pošta” (184,76 kvadratnih metara) – svi u Gospodskoj ulici. Milanović posjeduje još devet objekata u strogom centru Banjaluke (RK “Centar”, poslovni prostori “Čelik”, “Željezo”, “Tehnograđa 1 i 2”, “Merkur-2”, “Grmeč”, “Lauš” i “Tehnometal”), a od 2011. godine je i većinski vlasnik banjalučke “Tržnice”.

Milanović je u martu 2011. godine platio više od 30 miliona maraka za većinski paket akcija “Tržnice”. Milanović je kupio i trgovački lanac “Merkur”, koji je raspolagao trgovinama smještenim na najatraktivnijim lokacijama u centru Banjaluke. On je “Merkur” kupio za 716.677 KM i to starom deviznom štednjom.

Milanovićeva kompanija “MG Mind” suvlasnik je i drugih kompanija u RS i Banjaluci: “Bosna trgovine”, “Parka KP”, “Mrkonjićputeva”.

Milanović je vlasnik poslovnog prostora u kojima se nalaze Komercijalna banka, “Planet obuća”, zatim objekat nekadašnje prodavnice “Borovo”, koji je Milanović nakon što je došao u njegov posjed izdao pod zakup “McDonald’su” po, kako saznajemo, cijeni od preko 40.000 KM mjesečno.

Milanović je i vlasnik objekta u kojem se nalazi “Očna optika”, kao i “Alpina”, koja se vodi na njegovog zemljaka iz Mrkonjić Grada Nedeljka Kesića, dugogodišnjeg direktora “Hidroelektrana na Vrbasu” i visokog funkcionera nekadašnje Državne bezbjednosti RS.

Javnosti malo poznati funkcioner SRS RS i blizak prijatelj Pantelije Damjanovića Jovo Gelić vlasnik je poslovnog prostora u Batinom prolazu, odnosno objekta u kojem se nalazi prodavnica sportske opreme preko puta “Planike”, kao i podrumskog prostora od nekoliko stotina kvadrata.

Prostor pekare “Gold” je u vlasništvu Nenada Luburića, RK “Kastel” (nekadašnja RK “Triglav”) posjeduju četiri fizička lica s ravnopravnim vlasničkim udjelom, a među njima je i direktor NLB banke Radovan Bajić.

Brane Janković je vlasnik CM-a, kao i “Đaksporta”. Frizerski salon “Relaks” pripada Ljubi Ćubiću, a “Mango” Veselinu Malbašiću, koji je prostor iznajmio vlasniku lanca restorana “Mala stanica” Daliboru Šajiću.

I bivši ministar privrede, energetike i razvoja RS Slobodan Puhalac ima svoje prostore u Gospodskoj, one u kojima se nalaze Banka Srpske i “Poljoexport”.

Dragan Bulić Buljoni je svoje prostore u Gospodskoj ulici iznajmio “M:telu” i Raiffeisen banci.

Gradska pivnica je u vlasništvu Nikole Vukelića.

“Čajavčev” neboder, za koji svi vjeruju da je u potpunom vlasništvu Veselina Malbašića zbog njegovog prezimena koje se nalazi na vrhu ovoga solitera, pripada mnogim preduzećima i fizičkim licima. Najveći broj spratova u njemu zaista ima Malbašić, ali i mnogi drugi.

Sindikat: Mnogo je tu prljavštine

Predsjednik Sindikata trgovine, ugostiteljstva, turizma i uslužnih djelatnosti RS Goran Savanović smatra da je većina privatizacija objekata u Gospodskoj ulici pokrivena koprenom.

“Sigurno je da u tim privatizacijama ima mnogo nedefinisanih i prljavih stvari. Najbolji primjer za to je privatizacija ‘Borova’, odnosno ‘Bonela’, odnosno ‘McDonald’sa’. Sve je to propalo, a nije smjelo da se dogodi tako. Jasno je da se ti objekti prodaju ili iznajmljuju pod veoma nepovoljnim uslovima”, smatra Savanović.

Ekonomski analitičar Zoran Pavlović smatra da je Gospodska ulica završila u rukama nekolicine vještih ljudi, koji se sada na osnovu brzih poslova enormno bogate.

“Loš koncept privatizacije je omogućio i da Gospodska postane laka meta za mnoge tajkune. Ona je trebalo da bude izuzeta iz privatizacione mase, a grad je sredstva mogao da nadoknadi iz vlastitog budžeta. Zadnjih deset godina nikome nije u interesu da sačuva radna mjesta. Svi kolju vola zbog dvije šnicle. To se tako ne radi”, tvrdi Pavlović.

Robna kuća “Centar”

Robna kuća “Centar” zatvorena je prije 12 godina. Ona je bila u vlasništvu kompanije “Merkur”, koju je kupio Mladen Milanović Kaja. Prije završetka poslova, Kajin “Merkur” je zaključio ugovor o poslovnoj saradnji s Jankovićevom firmom “Sportline”. Stavke toga ugovora nisu ispoštovane i između Kaje i Jankovića se sada vodi “debeli” spor i to je razlog zbog kojeg ne radi RK “Centar”.

Robna kuća “Boska”

Privatizacija Robne kuće “Boska”, nestanak ugovora, a potom i mjenica – dio su ogromne kriminalne priče u koju su umiješani najviši zvaničnici RS i vlasnik firme “Zekstra” Dragan Đurić. Ugovor o prodaji “Boske” potpisan je 8. oktobra 2008. godine. U ime prodavca, Vlade RS, potpisnik je bio ministar trgovine i turizma Predrag Gluhaković, dok je ugovor u ime kupca, konzorcijuma pravnih lica kojeg su činili “Zekstra grupa – Zekstra” iz Beograda i “Delta real estate”, takođe iz Beograda, potpisao Dragan Đurić. Prodajna cijena bila je 3.000.000 evra, a kupac se obavezao da će izmiriti i 5.000.000 maraka duga, koje je RK “Boska” imala prema Poreskoj upravi RS i fondovima. Sedam godina nakon privatizacije Đurić nije ispunio gotovo ništa od navedenih odredaba i Vlada RS je raskinula ugovor s njim, a potom je prisilila IRB da u avgustu 2011. kupi obveznice RK “Boska” u iznosu od 15 miliona maraka.

Gdje su va­uče­ri ulo­že­ni u pri­va­ti­za­ci­one fon­do­ve?

U Re­pu­bli­ci Srpskoj emi­to­va­no je uku­pno 49,2 mi­li­ona va­uče­ra za pri­va­ti­za­ci­ju od če­ga su gra­đa­ni vi­še od 28 mi­li­ona ulo­ži­li u Privatizacione in­ves­ti­ci­one fon­do­ve (PIF). Pre­ci­zni­je, oko 835.000 gra­đa­na je na po­čet­ku pro­ce­sa pri­va­ti­za­ci­je u PIF-ove, odno­sno u Druš­tva za uprav­lja­nje PIF-ovi­ma (DU­IF) ulo­ži­lo svo­je va­uče­re. Od ve­li­kih oče­ki­va­nja i tvrdnji po­li­ti­ča­ra da je va­uče­re naj­bo­lje ulo­ži­ti u ru­ke “ek­spe­ra­ta” na kra­ju ni­je bi­lo ni­šta, jer ni­ko od gra­đa­na ni­je imao “opi­plji­ve” ko­ris­ti od ulo­že­nih va­uče­ra.

Uprkos tvrdnja­ma pred­sta­vni­ka DU­IF-a i PIF-ova da ni­su od­go­vor­ni za krah pri­vre­de u RS, ne mo­že se pre­ne­bre­gnu­ti či­nje­ni­ca da su pred­sta­vni­ci fon­do­va na skup­šti­na­ma akci­ona­ra pri­va­ti­zo­va­nih pre­du­ze­ća, a čes­to i kao čla­no­vi upra­vnih i nad­zor­nih odbo­ra, bi­li, naj­bla­že re­če­no, sa­uče­sni­ci u krčmlje­nju imo­vi­ne pre­du­ze­ća. Pred­sta­vni­ci fon­do­va ap­so­lu­tno ni­ko­me, a po­go­to­vo akci­ona­ri­ma, ni­su po­la­ga­li ra­ču­ne za šte­tne po­slje­di­ce odlu­ka u či­jem do­no­še­nju su na ovaj ili onaj na­čin učes­tvo­va­li. Po­red to­ga, ne­ma­li je broj pri­va­ti­zo­va­nih fir­mi u koji­ma je ve­ćin­skim vla­sni­ci­ma bio po­tre­ban, pa i ne­op­ho­dan upra­vo glas pred­sta­vni­ka fon­do­va na skup­šti­na­ma akci­ona­ra ka­ko bi donije­li odlu­ku u svo­ju ko­rist, a na šte­tu ma­lih akci­ona­ra i akci­ona­ra fon­do­va.

U sva­kom slu­ča­ju, ogro­mnu ko­rist od va­učer­ske pri­va­ti­za­ci­je vi­dje­li su upra­vo DU­IF-i ko­ji su uprav­lja­li vi­še­mi­li­on­skim vri­je­dnim kapitalom. Na ra­ču­ni­ma DU­IF-a, odno­sno u dže­po­vi­ma no­vo­for­mi­ra­ne “kas­te in­ves­ti­ci­onih me­na­dže­ra” na ime pro­vi­zi­je za uprav­lja­nje akci­ja­ma PIF-ova u pro­te­klih 13 go­di­na za­vrši­lo je vi­še od 100.000.000 KM. Pri­tom, ni­ko­me od gra­đa­na ko­ji su ulo­ži­li va­uče­re u PIF-ove ni­ka­da ni­je is­pla­će­na di­vi­den­da, a vrhu­nac pa­ra­do­ksa le­ži u či­nje­ni­ci da to ni­je bi­lo mo­gu­će ni po za­ko­nu. Is­to­vre­me­no, ne­ko­li­ci­na me­na­dže­ra u DU­IF-ima, vje­što ko­ris­te­ći za­kon­sku le­gi­sla­ti­vu u či­jem kre­ira­nju su ima­li gla­vnu ri­ječ, ubi­ra­la je ma­sne pri­ho­de na ime pro­vi­zi­je za uprav­lja­nje.

Kako su nas prevarili

Ra­di la­kšeg ra­zu­mi­je­va­nja za ar­mi­ju gra­đa­na ko­ji oda­vno ne oče­ku­ju ni­šta od ulo­že­nih va­uče­ra, po­ja­sni­će­mo ka­ko je ci­je­la stvar te­kla. Na­ime, gra­đa­ni su svo­je va­uče­re da­va­li druš­tvi­ma za uprav­lja­nje PIF-ovi­ma ko­ji su do­bi­je­nim va­uče­ri­ma osni­va­li PIF-ove i ta­ko pos­ta­ja­li nji­ho­vi di­oni­ča­ri, a po­tom su s tim is­tim va­uče­ri­ma učes­tvo­va­li u pro­ce­su pri­va­ti­za­ci­je pre­du­ze­ća. Ra­di još la­kšeg ra­zu­mi­je­va­nja, DU­IF-i su za­se­bna pra­vna li­ca, ali ko­ja pra­kti­čno ima­ju ulo­gu me­na­džmen­ta PIF-ova, jer uprav­lja­ju nji­ho­vom imo­vi­nom i za to uzi­ma­ju na­kna­du u vi­du pro­vi­zi­je.

Uprkos ve­li­kim oče­ki­va­nji­ma od PIF-ova, oni ap­so­lu­tno ni­su od­go­vo­ri­li za­dat­ku, a osno­vni ra­zlog je što DU­IF-i ni­su bi­li mo­ti­vi­sa­ni, ni­ti za­in­te­re­so­va­ni za po­kre­ta­nje pre­du­ze­ća u ko­jem PIF ko­jim uprav­lja­ju ima su­vla­sniš­tvo jer su se za­do­vo­lja­va­li pro­vi­zi­jom za uprav­lja­nje. Vi­si­na pro­vi­zi­je je za­ko­nom li­mi­ti­ra­na na 3,5 od­sto od vri­je­dnos­ti uku­pnog por­tfe­lja akci­ja ko­ji­ma PIF ra­spo­la­že, a ako se zna da po­je­di­ni PIF-ovi ra­spo­la­žu imo­vi­nom od pre­ko 100 mi­li­ona KM, ja­sno je da DU­IF-i ko­ji njo­me uprav­lja­ju sva­ke go­di­ne ubi­ru mi­li­on­ske pri­ho­de.

Sa dru­ge stra­ne, gra­đa­ni­ma ko­ji su ulo­ži­li va­uče­re u PIF-ove pra­kti­čno je os­ta­lo sa­mo da pro­da­ju va­uče­re, odno­sno akci­je PIF-ova, odnosno za­tvo­re­nih in­ves­ti­ci­onih fon­do­va (ZIF) u ko­je su u skla­du sa za­ko­nom to­kom 2007. go­di­ne pre­re­gis­tro­va­ni svi PIF-ovi. No­mi­nal­na vri­je­dnost akci­ja ZIF-ova kre­će se u vi­si­ni od je­dne do ma­ksi­mal­nih 105 KM, ali trži­šna, odno­sno vri­je­dnost po ko­joj gra­đa­ni mo­gu da trgu­ju svo­jim va­uče­ri­ma je mno­go ni­ža i kre­će se od mi­zer­nih 0,04 KM do ma­ksi­mal­nih 15,7 KM.

Eko­nom­ski ana­li­ti­čar i pred­sje­dnik Udru­že­nja akci­ona­ra in­ves­ti­ci­onih fon­do­va Si­ni­ša Bo­žić objaš­nja­va da je va­učer­skom pri­va­ti­za­ci­jom dio drža­vnog ka­pi­ta­la po­di­je­ljen na ve­li­ki broj gra­đa­na i da je go­to­vo či­ta­va po­pu­la­ci­ja RS do­bi­la va­uče­re, ko­je je u 57 od­sto slu­ča­je­va uloži­la u PIF-ove.

“Druš­tva za uprav­lja­nje PIF-ovi­ma su ugla­vnom osno­va­na od stra­ne slo­ve­na­čkih dru­šta­va za uprav­lja­nje, već po­zna­tih po broj­nim aferama, a ta­kav oblik po­slo­va­nja su ugla­vnom nas­ta­vi­li i u RS i či­ta­voj BiH. Obe­ća­nja ko­ja su pri­je 15 go­di­na da­la DU­IF, po­put revitalizaci­ja pri­vre­de, ula­ga­nje u per­spe­kti­vna pre­du­ze­ća i pri­vre­dne se­kto­re, os­tva­ri­va­nje pri­no­sa i is­pla­ta di­vi­den­de, ni­su os­tva­re­na. U pri­log tome je išla iner­tnost do­ma­ćih in­sti­tu­ci­ja, ko­je su mo­ra­le ima­ti u vi­du da je stvo­re­na ve­li­ka di­sper­zi­ja vla­sniš­tva, i do­ne­se­na zakonska rješe­nja koja će šti­ti­ti akci­ona­re i in­ves­ti­to­re od broj­nih afe­ra ko­je su po­ve­za­ne s po­slo­va­njem in­ves­ti­ci­onih fon­do­va. Ko­li­ko su in­sti­tu­ci­je, i po­li­ti­čki pred­sta­vni­ci gra­đa­na za­in­te­re­so­va­ni za ova pi­ta­nja, po­ka­zu­je krah svih in­de­ksa Ba­nja­lu­čke ber­ze, još pri­je se­dam godi­na, ko­ji je pro­šao po­tpu­no ne­za­pa­že­no od stra­ne naj­vi­ših en­ti­tet­skih fun­kci­one­ra, sa svim ne­ga­ti­vnim po­slje­di­ca­ma ko­je su po­tom usli­je­di­le po privre­du, za­po­sle­ne i ge­ne­ral­no po druš­tve­no-po­li­ti­čki sis­tem”, ka­že Bo­žić.

Sli­čno miš­lje­nje di­je­li i eko­no­mis­ta Mi­li­ca La­kić, ko­ja ka­že da se od PIF-ova oče­ki­va­lo mno­go u pro­ce­su pri­va­ti­za­ci­je, ali da se po­ka­za­lo da je to još je­dan na­čin za mo­no­pol po­je­di­na­ca, a na šte­tu gra­đa­na RS.

“Naj­lo­ši­je odra­đe­na va­učer­ska pri­va­ti­za­ci­ja u okru­že­nju i re­gi­onu je naš mo­del. Ulo­ga PIF-ova u pri­va­ti­za­ci­ji je tre­ba­lo da do­ve­de do koncen­tra­ci­je vla­sniš­tva i po­ve­ća­nja spo­so­bnos­ti uprav­lja­nja pre­du­ze­ći­ma, te na kra­ju i mo­bi­li­za­ci­ji pri­va­tnih in­ves­ti­ci­ja. Sve to je ma­nje ili više os­ta­lo ne­os­tva­re­no, a umjes­to to­ga smo do­bi­li ve­li­ku di­sper­zi­ju vla­sniš­tva u PIF-ovi­ma. Druš­tva za uprav­lja­nje su ta­ko re­gu­li­sa­na da su ma­le in­te­re­sne gru­pe lo­kal­nih mo­ćni­ka ote­le i vla­sniš­tvo nad PIF-ovi­ma, ta­ko da su DU­IF zbog ne­od­go­va­ra­ju­ćih pro­pi­sa ra­di­la u svom in­te­re­su, a ne u in­te­re­su ši­ro­ke ba­ze vla­sni­ka, gra­đa­na RS”, ka­že La­ki­će­va.

Ona is­ti­če da re­zul­ta­te sve­ga to­ga ne tre­ba ko­men­ta­ri­sa­ti, jer je re­zul­tat sto mi­li­ona na­pre­ma nu­la u ko­rist otu­đe­nih dru­šta­va za uprav­lja­nje.

“Gra­đa­ni mo­gu pos­ta­vi­ti pi­ta­nje oprav­da­nos­ti ova­kvog po­na­ša­nja, ali su to­me, pri­je sve­ga, do­pri­ni­je­li lo­ša re­gu­la­ci­ja i još lo­ši­ji nad­zor nad ra­dom dru­šta­va i fon­do­va. Gra­đa­ni mo­ra­ju da se po­mi­re sa či­nje­ni­com da su pre­va­re­ni i da ne pos­to­ji na­čin da se stva­ri po­pra­ve. Mo­žda je mo­gu­će sma­nji­ti šte­tu, ali to je tre­ba­lo da­vno ura­di­ti, odno­sno odmah na­kon kra­ha trži­šta ka­pi­ta­la 2008. go­di­ne”, ka­že La­ki­će­va.

Sa dru­ge stra­ne, pred­sje­dnik UO DU­IF “Kris­tal in­vest” Lju­bo­mir Klin­cov ka­že da se ulo­ga DU­IF-a i PIF-ova u pri­va­ti­za­ci­ji po­ku­ša­va prika­za­ti kao ne­ga­ti­vna, što je po­tpu­no po­gre­šno. Klin­cov ka­že da je još pri­li­kom ula­ga­nja va­uče­ra u fon­do­va pro­cje­nji­vao da će to bi­ti naj­si­gur­ni­je ula­ga­nje.

“Vri­je­me je po­ka­za­lo da je ula­ga­nje u fon­do­ve naj­si­gur­ni­je, odno­sno naj­ma­nje ri­zi­čno ula­ga­nje. Gra­đa­ni ko­ji su va­uče­re ulo­ži­li di­rek­tno u ‘Te­le­kom’ su fi­nan­sij­ski bo­lje pro­šli, jer ‘Te­le­kom’ is­pla­ću­je di­vi­den­du, ali šta je sa gra­đa­ni­ma ko­ji su va­uče­re ulo­ži­li u pre­du­ze­ća ko­ja su pro­pa­la i či­je akci­je su po­tpu­no obez­vri­je­đe­ne, a to je slu­čaj sa vi­še od 70 od­sto pre­du­ze­ća. Te akci­je su ne­li­kvi­dne i ne­ma ko da ih ku­pi, dok akci­je fon­do­va ima­ju svo­ju vri­je­dnost i mo­gu da se pro­da­ju”, ka­že Klin­cov.

Ka­da je ri­ječ o na­kna­di ko­ju uzi­ma­ju DU­IF-i, nas­tav­lja on, ona se kre­će u vi­si­ni na­kna­de ko­ju uzi­ma­ju druš­tva u svim ze­mlja­ma u okruženju.

“Za­kon do­zvo­lja­va pro­vi­zi­ju od 3,5 od­sto, ali ve­ći­na DU­IF-a uzi­ma pro­vi­zi­ju ma­nju od tri od­sto. Cilj sva­kog DU­IF-a je da sa­ču­va i po­ve­ća vri­je­dnost fon­da, a u ja­vnos­ti je stvo­re­na po­tpu­no po­gre­šna pred­sta­va da smo mi uni­šti­li pri­vre­du. To na­pros­to ni­je ta­čno, a naj­bo­lji primjer su Ra­fi­ne­ri­ja naf­te u Bro­du, Ra­fi­ne­ri­ja ulja u Mo­dri­či i ‘Bi­rač’. Nji­ho­va vri­je­dnost je oko mi­li­jar­du i po ma­ra­ka, a svje­do­ci smo u kako ka­tas­tro­fal­noj fi­nan­sij­skoj si­tu­aci­ji se na­la­ze, a DU­IF-i za to ne sno­se ap­so­lu­tno ni­ka­kvu od­go­vor­nost”, ka­že Klin­cov.

PREF RS pri­mjer po­zi­ti­vnog po­slo­va­nja

Iako pos­to­ji ra­zli­ka u odno­su na Druš­tva za uprav­lja­nje in­ves­ti­ci­onim fon­do­vi­ma, Druš­tvo za uprav­lja­nje Pen­zij­skim re­zer­vnim fon­dom RS mo­že da po­slu­ži kao pri­mjer ka­ko tre­ba da po­slu­je ova ka­te­go­ri­ja pra­vnih li­ca. Na­ime, Pen­zij­ski re­zer­vni fond RS (PREF) po­čeo je s ra­dom 2011. go­di­ne s imo­vi­nom od oko 275 mi­li­ona KM. Pri­li­kom osni­va­nja, 100 od­sto imo­vi­ne či­ni­le su is­klju­či­vo akci­je 770 pre­du­ze­ća iz pro­ce­sa pri­va­ti­za­ci­je u RS u ko­je se ubra­ja­ju na­jus­pje­šni­ja pre­du­ze­ća, ali i pre­ko 200 pre­du­ze­ća ko­ja se na­la­ze u pos­tup­ku ste­ča­ja ili likvi­da­ci­je. Uprkos to­me, PREF je sva­ke go­di­ne os­tva­ri­vao pro­sje­čni pro­fit od 8,2 mi­li­ona KM i sva­ke go­di­ne je svom osni­va­ču, Fon­du PIO RS, is­pla­ći­vao di­vi­den­du od 6,2 mi­li­ona ma­ra­ka go­diš­nje.

Pri­vre­da uni­šte­na po za­ko­nu

Pri­va­ti­za­ci­ja u Re­pu­bli­ci Srpskoj, to­kom ko­je je pri­vre­da po­tpu­no uni­šte­na, a ra­dni­ci obes­prav­lje­ni i os­tav­lje­ni na uli­ci, dok je is­to­vre­me­no višemi­li­on­ska imo­vi­na ne­ka­da us­pje­šnih drža­vnih pre­du­ze­ća za­vrši­la u ru­ka­ma no­vo­pe­če­nih bo­ga­ta­ša i taj­ku­na, u po­tpu­nos­ti je spro­ve­de­na u skla­du sa za­ko­nom.

Ova po­ra­ža­va­ju­ća či­nje­ni­ca re­zul­tat je (ne)ra­da Ko­mi­si­je za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je drža­vnog ka­pi­ta­la u pre­du­ze­ći­ma i ban­ka­ma RS, Spe­ci­jal­nog tuži­laš­tva i os­ta­lih na­dle­žnih in­sti­tu­ci­ja, jer ni­je­dna oso­ba u RS ni­je osu­đe­na zbog ne­za­ko­ni­tos­ti u pro­ce­su pri­va­ti­za­ci­je.

Po­je­dnos­tav­lje­no, to zna­či da ni­ko ni­je od­go­vo­ran što ne­ka­daš­nji pri­vre­dni gi­gan­ti po­put “Ča­jav­ca” i “In­ce­la” i ne­ko­li­ko sto­ti­na os­ta­lih preduzeća vi­še ne pos­to­je ni na pa­pi­ru, kao ni za to što de­se­ti­ne hi­lja­da biv­ših ra­dni­ka tu­ma­ra­ju po uli­ci i be­zna­de­žno če­ka­ju po­ziv iz Bi­roa za zapoš­lja­va­nje.

Na­ža­lost, još po­ra­zni­je je što u in­sti­tu­ci­ja­ma ko­je su svo­je­vre­me­no sla­vo­do­bi­tno for­mi­ra­ne sa za­dat­kom da do­ka­žu da je pri­va­ti­za­ci­ja spro­ve­de­na ne­za­ko­ni­to, od Ko­mi­si­je za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je do Spe­ci­jal­nog tu­ži­laš­tva RS, tvrde da su oni svoj po­sao ura­di­li te­me­ljno, pre­ba­cu­ju­ći sa je­dnih na dru­ge od­go­vor­nost za izos­ta­nak re­zul­ta­ta.

Prvi pred­sje­dnik Ko­mi­si­ja za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je drža­vnog ka­pi­ta­la u pre­du­ze­ći­ma i ban­ka­ma RS, Bo­ri­slav Bi­je­lić, ka­že da je Ko­mi­si­ja dok je on bio na nje­nom če­lu ut­vrdi­la i do­ku­men­to­va­la ne­pra­vil­nos­ti to­kom pri­va­ti­za­ci­je ne­ko­li­ko de­se­ti­na pre­du­ze­ća i biv­ših drža­vnih ba­na­ka.

“Mi smo iz­vje­šta­je o ut­vrđe­nim ne­pra­vil­nos­ti­ma pro­sli­je­di­li Spe­ci­jal­nom tu­ži­laš­tvu RS u či­joj na­dle­žnos­ti je bi­lo da­lje vo­đe­nje pos­tup­ka. Nažalost, ja­vnost je iz­gle­da od nas oče­ki­va­la da hap­si­mo i pre­su­đu­je­mo one za ko­je smo sma­tra­li da su se ogri­je­ši­li o za­kon, što je po­tpu­no apsur­dno. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da su na osno­vu na­ših iz­vje­šta­ja vo­đe­ni sud­ski pos­tup­ci, a za­što ni­su za­vrši­li osu­đu­ju­ćim pre­su­da­ma, to ni­je pitanje za čla­no­ve Ko­mi­si­je”, ka­že Bi­je­lić.

On pod­sje­ća da je na­pra­sno ra­zri­je­šen du­žnos­ti pred­sje­dni­ka Ko­mi­si­je za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je, is­ti­ču­ći da sve vi­še vje­ru­je da je to ura­đe­no za­to što je ne­ko­me pos­tao sme­tnja i da ga je zbog to­ga tre­ba­lo uklo­ni­ti sa če­la Ko­mi­si­je.

“Zah­tjev za mo­je ra­zrje­še­nje je do­šao od Ran­ke Mi­šić, pred­sje­dni­ce Sa­ve­za sin­di­ka­ta RS, na­kon što sam ime­no­van za di­re­kto­ra Ur­ba­nis­ti­čkog za­vo­da RS, ka­da sam otvo­re­no re­kao da u toj us­ta­no­vi u ko­joj sam za­te­kao 118 ra­dni­ka, po­sla ima za sve­ga njih tri­de­se­tak. Ta­da je kre­nu­la haj­ka na me­ne i po­dnio sam os­tav­ku na mjes­to di­re­kto­ra, a svi zna­mo da je Za­vod po­sli­je ne­ko­li­ko mje­se­ci za­vršio u ste­ča­ju”, ka­že Bi­je­lić.

On is­ti­če da je Ko­mi­si­ja svim pre­dme­ti­ma pris­tu­pa­la te­me­ljno i za­ko­ni­to i da su u ci­je­los­ti po­što­va­li sve za­kon­ske pro­pi­se.

“Ni­je pris­toj­no da ja da­jem ocje­nu ra­da Ko­mi­si­je dok sam bio njen pred­sje­dnik, ali ja­vnost zna da je naš rad bio po­tpu­no tran­spa­ren­tan i da smo re­do­vno in­for­mi­sa­li ja­vnost o re­zul­ta­ti­ma na­šeg ra­da i o po­dne­se­nim iz­vje­šta­ji­ma, a ne znam da je to bi­la pra­ksa i na­kon što sam ja ra­zri­je­šen du­žnos­ti”, ka­že Bi­je­lić.

Mišić: Komisija nije ništa uradila

Sa dru­ge stra­ne, pred­sje­dni­ca Sa­ve­za sin­di­ka­ta RS Ran­ka Mi­šić pot­vrđu­je da je Bi­je­lić sa mjes­ta pred­sje­dni­ka Ko­mi­si­je za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je smi­je­njen pod pri­tis­kom Sin­di­ka­ta. Mi­ši­će­va is­ti­če da Bi­je­lić za svoj rad ni­je za­slu­žio ni nu­lu i ka­že da Ko­mi­si­ja ni pod nje­go­vim, ni pod kasnijim pred­sje­da­va­njem Sa­ve Še­va­lje­vi­ća ap­so­lu­tno ni­je od­go­vo­ri­la svom za­dat­ku.

“Za­kon o re­vi­zi­ji pri­va­ti­za­ci­je do­ne­sen je pod pri­tis­kom sin­di­ka­ta i obes­prav­lje­nih ra­dni­ka ko­ji ni­su mo­gli da gle­da­ju ka­ko se pre­du­ze­ća u ko­ja su oni ulo­ži­li či­tav ra­dni vi­jek pro­da­ju u bes­ci­je­nje. Na­ža­lost, za­kon ni­je skro­jen ka­ko tre­ba, jer ni­je omo­gu­ćio da se pro­ce­su­ira­ju od­go­vor­ni za priva­ti­za­ci­onu plja­čku i pre­tva­ra­nje fa­bri­čkih ha­la u sva­dbe­ne sa­lo­ne i tržne cen­tre. Ko­mi­si­ja za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je ni­je ura­di­la pra­kti­čno ništa, jer smo svje­do­ci da ap­so­lu­tno ni­ko ni­je od­go­va­rao zbog ne­za­ko­ni­te pri­va­ti­za­ci­je”, ka­že Mi­ši­će­va.

Niko nije završio u zatvoru

Da zlo bu­de ve­će, od­go­vor­nost za to što ni­ko ni­je za­vršio iza re­še­ta­ka odba­cu­ju i iz Spe­ci­jal­nog tu­ži­laš­tva RS iz ko­ga pot­vrđu­ju da vi­še uop­šte ne pos­to­ji mo­gu­ćnost da se po­no­vo pro­ce­su­ira­ju od­go­vor­na li­ca u biv­šoj Di­re­kci­ji za pri­va­ti­za­ci­ju RS, ko­ja su pra­vo­sna­žno oslo­bo­đe­na od­go­vor­nos­ti za pri­va­ti­za­ci­one pre­va­re.

Dra­gi­ca To­ja­gić, por­tpa­rol Spe­ci­jal­nog tu­ži­laš­tva RS, ka­že da je Ko­mi­si­ja za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je dos­ta­vi­la ovom tu­ži­laš­tvu iz­vje­šta­je o spro­ve­de­nim pos­tup­ci­ma pri­va­ti­za­ci­je u 78 pre­du­ze­ća. To­ja­gi­će­va pre­ci­zi­ra i da su is­tra­gom ko­ju je na­kon po­dno­še­nja iz­vje­šta­ja spro­ve­lo Spe­ci­jal­no tužilaš­tvo obu­hva­će­na 73 pre­du­ze­ća.

“S ob­zi­rom na to da je is­tra­gom ut­vrđe­no da je ne­za­ko­ni­ta pro­da­ja drža­vnog ka­pi­ta­la spro­ve­de­na u 67 pre­du­ze­ća, zbog pos­to­ja­nja osno­va­ne su­mnje da je iz­vrše­no pro­du­že­no kri­vi­čno dje­lo zlo­upo­tre­ba slu­žbe­nog po­lo­ža­ja ili ovlaš­će­nja i pro­du­že­no kri­vi­čno dje­lo ne­sa­vjes­tan rad u slu­žbi u ju­lu 2008. go­di­ne po­di­gnu­ta je op­tu­žni­ca pro­tiv de­vet li­ca, i to pro­tiv di­re­kto­ra Di­re­kci­je za pri­va­ti­za­ci­ju Re­pu­bli­ke Srpske Go­ra­na Škrbi­ća, zamje­ni­ka di­re­kto­ra Di­re­kci­je Mi­la­na Ko­va­či­ća, te pred­sje­dni­ka Ko­mi­si­ja za li­ci­ta­ci­je Mir­ja­ne Ši­nik, Zden­ke Dmi­tro­vić, Ve­re Teš­njak, Slobodan­ke Gvoz­den, Slo­bo­dan­ke Mi­la­ši­no­vić, Ja­sne Ma­rin­ko­vić i Dra­ga­na Iva­no­vi­ća. Pos­tu­pak pro­tiv ovih li­ca je vo­đen i pra­vo­sna­žno okončan oslo­ba­đa­ju­ćom pre­su­dom za svih de­vet li­ca”, ka­že To­ja­gi­će­va.

Pre­ma nje­nim ri­je­či­ma, po­što je ri­ječ o pre­su­đe­noj stva­ri, Spe­ci­jal­no tu­ži­laš­tvo ni­ti bi­lo ko­je dru­go tu­ži­laš­tvo ne mo­že po­no­vo po­kre­nu­ti kri­vi­čni pos­tu­pak pro­tiv is­tih ovih li­ca za is­to kri­vi­čno dje­lo.

To pra­kti­čno zna­či da su sve pri­va­ti­za­ci­je u RS ura­đe­ne u skla­du sa za­ko­nom i da ni­ko ni­je od­go­vo­ran za po­tpu­ni su­no­vrat pri­vre­de.

Ko­mi­si­ja bez re­zul­ta­ta

Obrad Be­len­za­da, pred­sje­dnik Kon­fe­de­ra­ci­je sin­di­ka­ta RS, ka­že da je Ko­mi­si­ja za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je for­mi­ra­na po ču­ve­noj izja­vi Vin­sto­na Čerči­la “ako imaš ne­ki pro­blem ko­ji ne že­liš da ri­je­šiš, for­mi­raj ko­mi­si­ju za nje­go­vo rje­ša­va­nje”.

“Ka­kvi su re­zul­ta­ti te ko­mi­si­je?! Ni­ka­kvi! Bi­lo je ap­sur­dno i to što je kom­ple­tna od­go­vor­nost za uni­šta­va­nje pri­vre­de po­ku­ša­la da se sva­li na nekoli­ko že­na iz biv­še Di­re­kci­je za pri­va­ti­za­ci­ju. Pri­vre­da je uni­šte­na zbog po­tpu­no pro­ma­še­nog kon­cep­ta pri­va­ti­za­ci­je. Za­kon o pri­va­ti­za­ci­ji je s je­dne stra­ne omo­gu­ćio po­je­din­ci­ma da se za ma­le pa­re do­ko­pa­ju vri­je­dne imo­vi­ne i fa­bri­čkih ha­la, dok su sa dru­ge oni­ma ko­ji su i htje­li da zadrže proi­zvo­dnju i ra­dna mjes­ta, to one­mo­gu­ći­le vi­so­ke ka­ma­te i sku­pi kre­di­ti. Što se ti­če Ko­mi­si­je za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je, po­što se ispos­ta­vi­lo da ni­je na­pra­vi­la ni­ka­kve re­zul­ta­te, slo­bo­dno se mo­že za­klju­či­ti da je i for­mi­ra­na s tim za­dat­kom”, ka­že Be­len­za­da.

Banjalučka privreda spala na nekoliko fabrika

Banjalučka privreda koja je nekada zapošljavala skoro 50.000 radnika poslije privatizacije se svela na svega nekoliko proizvodnih preduzeća u kojima ne radi ni desetina predratnog ili, bolje rečeno, pretprivatizacionog broja zaposlenih. Među rijetkim preduzećima koja su poslije promjene vlasnika zadržala djelatnost su „Banjalučka pivara“, Fabrika za preradu voća i povrća „Vitaminka“, Fabrika lijekova „Hemofarm“, Drvna industrija „Vrbas“, Građevinsko preduzeće „Krajina“, Tvornica duvana Banjaluka, Fabrika papira i papirne konfekcije „Celex“.

Iako se ne bavi proizvodnjom, već uslužnom djelatnošću, među rijetke firme koje su zadržale osnovnu djelatnost spada i „Autoprevoz“.

Obuća i sokovi

Pored ovih preduzeća, posebno treba istaknuti Tvornicu obuće „Bema“, koja je počela s radom 2004. godine u zakupljenom prostoru nekadašnje Tvornice obuće „Bosna“, a danas u pogonima u Banjaluci i Mrkonjić Gradu zapošljava oko 1.300 radnika. „Bema“ je ujedno i firma s najvećim brojem zaposlenih u gradu na Vrbasu, ali ta, za današnje uslove, impozantna brojka od 1.300 radnika djeluje tragikomično, ako se zna da je prije rata na vrata dva banjalučka privredna giganta, „Čajavca“ i „Incela“, svakodnevno ulazilo više od 16.000 radnika.

Da zlo bude veće, čelni ljudi i većinski vlasnici ovih firmi jednoglasni su u ocjeni da je privredni ambijent očajan, zbog čega, kako kažu, često s ogorčenjem pomisle da bi im bilo pametnije da su se, umjesto teške tržišne borbe i muka s administracijom, ponijeli poput većine novopečenih vlasnika privatizovanih državnih preduzeća i uživali od sredstava dobijenim rasprodajom višemilionske imovine.

Direktor „Vitaminke“ Žarko Mikić kaže da je ovo preduzeće poslije privatizacije povećalo proizvodnju za više od četiri puta, te da je modernizovalo proizvodnu liniju, ali da je i pored toga zadržalo dotadašnji broj radnika.

“U fabriku je uloženo 40 šlepera moderne opreme, ali u ‘Vitaminci’ je i dalje stalno zaposleno 190 radnika. Pored toga, svake godine angažujemo od 300 do 400 sezonskih radnika, što pokazuje da je riječ o radno intenzivnoj djelatnosti u kojoj se ne kumulira velika dobit, ali sa druge strane, država ubire velike prihode upravo na osnovu doprinosa na rad, odnosno od obaveza koje ‘Vitaminka’ plaća za stalno zaposlene i sezonce. Posljednjih godina zbog recesije i smanjenja kupovne moći imamo određen pad proizvodnje, ali uprkos tome uspijevamo da izmirimo sve obaveze i prema zaposlenima i prema dobavljačima i kooperantima”, kaže Mikić.

Uprkos nevelikoj brizi države za poljoprivrednike, čiju sudbinu dijeli „Vitaminka“, Mikić je uvjeren da RS i BiH imaju uslove da upravo na agraru i poljoprivrednoj proizvodnji baziraju svoj razvoj.

Hemofarm primjer svima

Aleksandar Veselinović, direktor „Hemofarma“ Banjaluka, koji sigurno predstavlja najzdravije preduzeće u RS, kaže da je ova firma sa oko 200 zaposlenih po tehnološkim rješenjima jedna od najsavremenijih fabrika lijekova u ovom dijelu Balkana. On dodaje da „Hemofarm“ Banjaluka posluje od 2003. godine, ističući da je ova kompanija sa sjedištem u Vršcu ove godine proslavila 55 godina postojanja.

“Prošle godine je ostvaren rekord u proizvodnji. ‘Hemofarm’ Banjaluka proizveo je preko 20 miliona pakovanja lijekova i više od 700 miliona tableta, a poslije planiranog proširenja kapaciteta od septembra ćemo proizvoditi preko milijardu tableta godišnje. ‘Hemofarm’ je svojim kvalitetom poslovanja i kvalitetom svojih proizvoda, kao i odnosom prema društvenoj zajednici, konstantno posvećen unapređenju cjelokupnog zdravstvenog sistema i društva u cjelini”, kaže Veselinović.

On dodaje da je „Hemofarm“ jedan od najvećih izvoznika u Srpskoj, ističući da se uprkos tome i uprkos pokazanoj društvenoj odgovornosti, prilikom poslovanja susreće s neshvatljivim birokratskim barijerama. Veselinović kao primjer navodi nedavno predloženi zakon o porezu na dobit RS za koji kaže da je prelio čašu nezadovoljstva privrednika u Srpskoj.

“Tim zakonom bi se privrednici i preduzeća u Srpskoj doveli u nekonkurentan položaj u odnosu na preduzeća iz Federacije BiH. Nadam se da će zakonodavci pokazati razumijevanje, shvatiti ozbiljnost problema i iz zakona izbaciti sporne odredbe kako privrednike iz RS ne bi natjerali da svoje poslovanje presele u FBiH”, kaže Veselinović.

Većinski vlasnik „Autoprevoza“ Živko Babić kaže da od nekadašnjih 550 zaposlenih danas u ovom preduzeću radi oko 420 radnika, ističući da je ponosan na ono što je urađeno poslije privatizacije. Babić ipak ističe da se nebrojeno puta zapitao da li mu je trebalo da svoj kapital stečen dugogodišnjim radom u inostranstvu ulaže u zemlju u kojoj vlada pravna anarhija.

„‘Autoprevoz’ ima jedan sudski spor koji traje od 1998. godine, a spor sa banjalučkom gradskom upravom u vezi s vlasništvom nad zemljom u centru Banjaluke, zbog koga sam i danas izložen ogromnim pritiscima, završio je na Ustavnom sudu. Poslije svega što sam preživio, kada bi vrijeme moglo da se vrati unazad, ne vjerujem da bih se upustio u privatizaciju bilo čega u RS„, kaže Babić.

„Pivara“ odolijeva konkurenciji

Milka Stanivuković, portparol „Banjalučke pivare“, kaže da je ovo preduzeće jedini proizvođač piva u RS i jedna od najvećih kompanija u prehrambenoj industriji RS i BiH, dodajući da u okviru njene jedine djelatnosti pivarstva, „Banjalučka pivara“ ispunjava najviše standarde kvaliteta i društveno odgovornog poslovanja.

“Kompanija sa 140 godina dugom tradicijom uspješnog poslovanja svoje poslovanje usmjerava prema željama svojih potrošača i u potpunosti je posvećena napretku i poboljšanju kvaliteta. To je i jedan od načina da odgovori na potrebe svojih 240 zaposlenih i preko 600 dobavljača i kupaca iz RS s kojima posluje. „Pivara“ redovno plaća svoje obaveze prema državi, koje se kreću u milionskim iznosima svake godine, što potvrđuje da predstavlja veoma značajnu instituciju za cjelokupnu privredu RS i BiH”, kaže Stanivukovićeva.

Ona ističe da je „Banjalučka pivara“ dugoročno opredijeljena za jačanje domaće proizvodnje, što podrazumijeva i stratešku posvećenost zaštiti životne sredine i smanjenju zagađenja, te racionalizaciju korištenja prirodnih resursa u proizvodnji.

„U skladu s tim, osamdeset pet odsto proizvoda se pakuje u povratnu ambalažu, aktivno se radi na efikasnom korištenju vode i energije, na razvoju domaće sorte ječma i pročišćavanju otpadnih voda. U prošloj godini „Banjalučka pivara“ je bila aktivan učesnik u pružanju pomoći stanovništvu ugroženom u poplavama, a svake godine podrži više od 400 aktivnosti iz oblasti sporta, kulture, obrazovanja i projekata pomoći lokalnim zajednicama„, kaže portparol jedine domaće pivare u RS.

 

Nezavisne/Capital.ba/Foto: A. Čavić