Pjesnik Mile Lisica promovisaće večeras u Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci Republike Srpske dvije knjige pjesama – „Sedam grama“ i „Novembar će završiti pesmu“. Lisica je prvu knjigu objavio 2015. godine i od tada neprestano piše i objavljuje. Bez ikakvog zazora se može reći da je on jedan od „najtiših“ pjesnika mlađe generacije u Srpskoj.
Piše: Goran Dakić
Kako si i zašto počeo da pišeš?
Sve je počelo kao dečja igra još u petom razredu osnovne škole. Jedna Sanja je bila glavni razlog mog pisanja. Prve dečje simpatije, zaljubljivanje i način da se ta osećanja iz srca prenesu na papir. U početku to su bile male crtice, par stihova, posle su to postale pesme. Rado se setim tog perioda svog života. Kažu da je đačko doba najlepši period života. Bez ikakve dileme, slažem se sa tim.
Pišeš, čini se, daleko od književnog svijeta, na margini. Da li ti odgovara ta pozicija?
Po prirodi sam nenametljiv, ne volim da se gurkam u svakakve krugove i da budem konstantno izložen. Lepo mi je biti na distanci. Ne volim da sam tamo gde je mnogo buke. Tu sam kad osetim potrebu da budem i to je to.
Tvoja poezija je prevashodno ljubavna. Zašto?
Ljubav je pokretač svega. Bar ja to tako vidim. Za mene je ljubav sve. Kada pišem na temu ljubavi, na taj način olakšam dušu, isplačem se ako treba, galamim, krvarim. Nekada od toga nastane pesma, nekad samo zgužvam list i bacim, a srcu bude lakše. Možda je to moje pisanje o ljubavi neki vid oslobođenja, beg iz realnosti. Možda mi je suđeno da tako bežim, a da se samo ogolim do kostiju kroz svoje stihove.
Koliko je zapravo teško iz knjige u knjigu pisati ljubavne stihove?
Ne bih rekao da je teško. Za mene je to neki vid izazova, traganja za boljim jačim i dubljim smislom života koji pretačem u pesme. Što sam stariji sve sam stroži prema sebi kada je reč o pisanju ljubavne poezije. Tragam za drugačijim metaforama, istražujem, a opet držim se nekog svog pravca. Ako te neko dobro boli, onda nije teško pisati o ljubavi.
Na drugo strani tvoga imanja je haiku. Zašto haiku? Šta te privuklo toj formi?
Da, obožavam haiku. Za veoma kratko vreme sam upoznao jedan vid poezije koji me je očarao. Kad kažem očarao, mislim da se to bukvalno desilo. Znamo šta je haiku i da za njegovo pisanje treba da se pridržavamo pravila, forme i ograničenja. Kod pisanja haiku stihova to mi ne smeta. Kod ljubavne poezije ne prihvatam nikakva pravila. Tu želim potpunu slobodu.
Najveće zasluge za moje pisanje haiku poezije dugujem Mariji Juračić, urednici portala „Očaravanje“ u Hrvatskoj. Tu sam aktivan još od 2012. godine, kada sam uglavnom objavljivao ljubavnu poeziju, sve dok me jednog dana na portalu Marija nije upoznala sa osnovnim saznanjima o tome šta je haiku. Posle sam sam istraživao i čitao sve što je bilo vezano za haiku stihove. Do sad sam objavio pet knjiga haiku poezije. U znak zahvalnosti, knjigu „Molitva šume“ posvetio sam Mariji Juračić. Moji haiku stihovi su objavljeni na više od deset jezika – od Srbije, Hrvatske, Slovenije, Velike Britanije, preko Afrike, do Amerike, Kanade, pa sve do Japana. Trenutno radim na novom rukopisu haiku poezije.
Da li si član Udruženja književnika Srpske? Da li si zadovoljan radom Udruženja?
Da, član sam Udruženja književnika Srpske. Skoro dve godine. Malo je to vremena da se sve sagleda i da se ima kompletna slika. Radovalo bi me kada bi se mladim piscima dalo više prostora. Imam utisak da se sve vrti oko pet-šest istih ljudi.
Da li je “neostvarena pozicija” zapravo najvažnija za pjesnika?
Jeste. Bez razočarenja i bola nema ni ljubavne poezije, sve je to povezano. Malo je pesama napisano o srećnim ljubavima, mislim da imam dve.
Koliko je teško svake godine objavljivati knjigu, ako znamo da su sve tvoje knjige samizdati?
Kad se nešto voli, nije teško. Novac se nađe. Baš kao što mora da se ima za ‘leba, tako mora da bude i za novu knjigu.
Šta je na redu nakon ljubavne poezije i haikua?
Roman. Već duži period imam mnogo zamisli o čemu da pišem. Nedostaje mi samo vremena da se to sve iz glave prenese na papir. Kad bih mogao na pusto ostrvo pola godine ili u zatvor dobro bi mi došlo da se roman završi.
Poeziju šalješ na razne “strane”, u razne časopise i na mnogobrojne konkurse. Zašto?
Učestvujem na raznim konkursima kako kod nas tako i van naših prostora. Ponekad proveravam da li sam na pravom putu. Da li je dobro to što pišem. Ponekad iz znatiželje kako će to tamo neko shvatiti.