Čuveni poklič „Ko ne skače, taj je ćaci” postao je vesnik dobre protestne energije u Srbiji. Nekada znak za održavanje pozitivne energije i istrajnosti demonstranata, te večeri, 14. avgusta, prekinut je snažnim praskom. Demonstranti su odjednom prestali da skaču i počeli da beže — od policije, ali i brojnih pirotehničkih sredstava koja nisu letela u nebo, već pravo u njih.
Tekst i fotografije: Milica Mihajlović
Pre nego što je ovo toplo avgustovsko veče postalo opasno i traumatično po mnoge, građani su protest započeli mirno, okupljanjem na više lokacija. Beogradski užareni asfalt odavno je navikao na demonstracije. Saživeo se sa suzama, zajedništvom, ali i osmesima nade.
Šta je prethodilo protestu ,,Večeras pucate po šavovima”
Dve večeri pre ovog protesta, eskalacija nasilja započela je u manjim gradovima Srbije, Vrbasu i Bačkoj Palanci. Prema navodima N1, u ova dva grada napad pristalica Srpske napredne stranke (SNS) na demonstrante počeo je u isto vreme. U Vrbasu je te večeri povređeno više od 60 osoba, prenosi N1.
Građani Srbije, tačnije oni koji nisu pristalice SNS-a, nisu želeli da ćute. Studenti su od početka borbe pozivali na mirne proteste. Zato su, dan nakon početka eskalacije nasilja, u brojnim gradovima Srbije organizovani protesti. I tada su demonstranti gađani kamenicama, pirotehničkim sredstvima i drugim predmetima.
U Novom Sadu je čak zapažen muškarac koji je izvadio pištolj ispred prostorija SNS-a. Tim povodom, ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije Ivica Dačić rekao je kasnije tokom noći da je pištolj držao zastavnik Vojske Srbije Vladimir Brkušanin, koji je bio na službenoj dužnosti ,,u obezbeđenju lica”.
Šesnaest ljudi je poginulo kada se na njih srušila nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu, 01. novembra 2024. godine. Građani širom Srbije odavali su počast poginulima i pozivali institucije na odgovornost, da bi sistem uzvratio nasiljem. Ubrzo su studenti i srednjoškolci započeli blokade fakulteta i škola, a celu Srbiju zahvatio je talas protesta koji još uvek traje.
Miran početak protesta 14. avgusta
Autokomanda bila je jedno od mesta okupljanja demonstranata u Beogradu te večeri. Građani i studenti su dolazili iz različitih pravaca. Na licima im se videlo da su pokušavali da budu mirni, ali, znajući kakvom nasilju je Srbija svedočila prethodne noći, ne može se reći da se osećao mir u vazduhu. Neki građani imali su marame kojima su nameravali da se zaštite od suzavca. Ali, ne samo od suzavca, već i od prepoznavanja njih kao učesnika protesta, što potencijalno može da ih dovede do targetiranja i zastrašivanja. Neki novinari i foto-reporteri spremili su gas maske. To govori samo jedno — strah je bio prisutan, ali je istrajnost bila jača od njega. Svako je nameravao da u svom poslu istraje do kraja — novinari u izveštavanju, a demonstranti u zalaganju za demokratiju i odgovornost.
Park kod NIS pumpe na Autokomandi napunio se demonstrantima. U potrazi za dobrim transparentom, nije bilo mnogo izbora — bila su prisutna samo dva, i to ne preterano uočljiva i sa nepamtljivim porukama. Ovaj neuobičajeni manjak transparenata kao da je poručivao da sada ima prečih stvari od smišljanja zanimljivih parola koje će postati hit na Instagramu ili Iksu.
Momak sa maramom, koja mu je pokrivala gotovo celo lice, izuzev očiju, uzviknuo je: „Ljudi, hajde na kolovoz!” Saobraćaj je od tog trenutka bio blokiran. Svega nekoliko policajaca kretalo se onako kako je masa dirigovala. Novinari su, u pres prslucima (onim čija žuta nijansa ,,vrišti” toliko da se vidi sa drugog kraja ulice) i sa akreditacijama otpočeli svoj protestni trening, jureći da naprave što bolje kadrove i snimke. Među žute prsluke uvukla se i žena u roze majici koja je isprva ponašanjem podsećala na novinarku, ali nije se tako deklarisala. Ispostaviće se, ipak, da definitivno nije u pitanju koleginica, novinarka.
Kod parka Manjež — voki-toki
Posle nekoliko kraćih pauza, konstantne zadihanosti novinara u želji da stignu protestnu kolonu i različitih uzvika demonstranata, okupljeni su se odlučno kretali ka Generalštabu, kako bi se priključili ostatku demonstranata, koji su se već tamo nalazili.
Kod parka Manjež, žena u roze majici odvojila se od novinara, koji ipak nisu njene kolege. Pridružila se visokom čoveku u zelenoj majici. Odjednom, iz pravca njegove ruke čuo se zvuk nečijeg govora ne tako dobrog kvaliteta, čije reči nisu mogle da se razaznaju sa određene razdaljine. Pri susretu pogleda, ovaj tajanstveni par nastavio je hitro ka Generalštabu i ostavio kolonu s Autokomande koju je do tada dosledno pratio.
Kordon policije kao živi zid između dve Srbije
Spajanje protestnih kolona građana kod Generalštaba u Birčaninovoj ulici ispraćeno je aplauzom, pa i zagrljajima. Atmosfera je još uvek bila mirna, ali Birčaninovom ulicom je odisao nespokoj.
Novinarski instinkt je sve pripadnike „sedme sile” naveo da krenu ka uglu Birčaninove i Ulice Kneza Miloša. Izdaleka je moglo da se uoči da se tamo nešto dešava. A, sasvim simptomatično, u blizini su i prostorije SNS-a. Pored toga, ovaj kraj je i sedište nekih ministarstava, pa i Vlade Srbije. Može se reći da je jedan od najznačajnijih delova Beograda.
Napetost je rasla svakim korakom koji je vodio bliže uglu ove dve važne beogradske ulice. I to ne slučajno. Živi zid, u vidu kordona policije, razdvajao je demonstrante od uglavnom krupnih muškaraca. Većina njih imala je motke u rukama. Pretpostavlja se da su to pripadnici ili simpatizeri SNS-a, u narodu u poslednje vreme prepoznati kao „ćaciji”.
Kordon policije bio je leđima okrenut ka muškarcima sa motkama, a licima, koja se nisu videla zbog opreme za razbijanje demonstracija, ka građanima koji su se okupili zbog događaja u Vrbasu i Bačkoj Palanci. Taj prizor delovao je paradoksalno — policija koju plaćaju građani kao da je pozicioniranjem svojih tela nagovestila da neće štititi goloruke građane, već one sa motkama.
Laser, poklič, pa stampedo
Tenzija je rasla sve više iz minuta u minut. Besni građani verbalno su se obračunavali sa policijom. Mnoge žene bile su u prvim redovima i gledale policajce u punoj opremi neustrašivo, pravo u oči. Kao da su se nadale da će spustiti štitove nakon njihovih emotivnih govora. Ali, uzalud.
Kako je nezadovoljstvo građana raslo, delovalo je da tako raste i netrpeljivost sa druge strane kordona. Zeleni laser, uperen pravo u oči, pojačavao je taj utisak. Nekada asocijacija na dečiju igru, a sada asocijacija na ometanje u obavljanju novinarske dužnosti, izazvao je glavobolju i kratkoročni prestanak beleženja tenzija na beogradskim ulicama.
Uznemirio je i neke građane, ali ljudi je bilo toliko da je to bilo gotovo neosetno. To dokazuje i čuveni poklič: „Ko ne skače, taj je ćaci”, koji je potom usledio. Ovaj trenutak vratio je uspomene sa prethodnih, uglavnom mirnih demonstracija, ili, novinarskim jezikom rečeno, mirnih terena.
Ipak, usred skakanja građana i uzvikivanja pokliča, začuo se jak prasak. U milisekundi, nastupila je tišina, a onda — panika. Galama. Bežanje. Juriš toliki da mislite da nećete preživeti ako mu se ne pridružite. Zvuk praska pratila je pirotehnika u pravcu kretanja građana. Vatromet više nije vesnik praznika i veselja, već opasnosti. Gušenja bunta. Onemogućavanja građanske neposlušnosti.
Deo ljudi se razbežao. Gotovo svi su trčali toliko brzo da su verovatno prevazišli i sopstvena očekivanja fizičke sposobnosti. Stampedo je veći deo građana doveo na Slaviju.
Još jedan stampedo
Sedište čuvene muzičke fontane koja ne svira, građani su iskoristili da predahnu. Da se saberu i oporave od straha. Jedni drugima su nudili pomoć. Svi su bili zabrinuti i nervozni, a opet brižni i predusretljivi. Slavija je neko vreme predstavljala utočište bez pirotehnike pod nogama. I tog užasnog vatrometa, kada nema nikakvog slavlja.
,,Otac me pita gde mi je dnevnica sa protesta”: Politika razara porodice u Srbiji
Dojava
Taman kada je olakšanje pokucalo na vrata, iz daljine su se videle iskre još jednog vatrometa. Iz oblaka dima istrčavala je još jedna tura demonstranata. Vatrometi su postali sve bliži, a praskovi koji su se čuli, verovatno zvučni topovi, sve glasniji. Srazmerno sa tim, uznemirenost građana je rasla.
Nastupio je novi stampedo, nešto blaži od prethodnog, koji je demonstrante „doterao” nadomak Ulice Doktora Subotića starijeg, poznate po Kliničkom centru i drugim obližnjim zdravstvenim ustanovama. Preko puta se nalazi Karađorđev park, koji je sedište Hrama Svetog Save. Ovo je poprilično izazovna lokacija za bežanje, budući da su zelenilo i parkovi svuda. Svako ko je pročitao bar jedno uputstvo o vođenju brige o bezbednosti na protestima zna da parkove treba izbegavati zbog potencijalnog prisustva ne tako dobronamernih ljudi, iliti batinaša.
U tom trenutku, najrealnije se činio odlazak do Fakulteta veterinarske medicine, koji je na nekoliko minuta hoda, jer bezbednost je bitnija od svakog snimka. Novinar treba da omogući sebi da bude tu za svoju redakciju i sutradan.
Studenti veterine bili su spremni za doček odbeglih demonstranata i novinara. Sve koji su se našli na ulazu u ovaj Fakultet nudili su vodom, koja je svima bila preko potrebna. Okupljeni su razmenjivali utiske o ovoj burnoj noći. Pozajmljivali jedni od drugih eksterne baterije. Neki su uskakali u kola bližnjih koji su došli po njih. U toj fazi razvoja ove protestne večeri, svako je gledao da stigne kući što bezbolnije.
Kratkotrajan spokoj na ovom Fakultetu prekinulo je upozorenje da se očekuje dolazak batinaša. Na sreću, još uvek je bilo slobodnih taksija. Zaista, neprijatna poseta studentima veterine se dogodila. Ali, ne od strane batinaša, već od strane policije.
Te večeri Beograd nije spavao mirno. Bilo je jasno da će mir na neko vreme napustiti kako prestonicu, tako i brojne manje gradove. Nadajmo se da je to cena za bolje sutra.
Nakon 14. avgusta
Nakon opisane protestne večeri, u Srbiji su se nastavili svakodnevni protesti, praćeni nemirima, privođenjima i brutalnošću policije nad demonstrantima.
O brutalnosti onih koji bi trebalo da čuvaju građane Srbije najbolje govori slučaj studentkinje Nikoline Sinđelić, koja je istupila u javnost sa svedočenjem da joj je, kako kaže, u garaži Vlade Srbije, baš nakon protesta 14. avgusta, komandant Jedinice za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata (JZO) Marko Kričak, pretio silovanjem, nazivao pogrdnim imenima i lupao glavu u zid.
Nakon svedočenja studentkinje, student fizike Dušan Cvetković ispričao je da mu je te večeri jedan od policajaca JZO zapretio da će ga „upucati u glavu”, a Kričak mu je lupao šamare.
Nekoliko dana nakon ovih događaja, organizovan je protest pod nazivom „Sve smo mi Nikolina”, sa zahtevima da se Kričak smeni i da se odgovorni hitno procesuiraju i sankcionišu.
Nije izostala reakcija ni predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, pa ni ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića. Vučić je u svom obraćanju najavio period zatišja, nakon koga će država „odlučno odgovoriti” demonstrantima, dodavši da je „pitanje dana kada će demonstranti početi da ubijaju”. Nakon toga, Dačić je demantovao navode studentkinje Nikoline Sinđelić, rekavši da 14. avgusta u zgradi Vlade Srbije „nije bilo maltretiranja”.